Spojila muzeje i teatar

Čuvena Anka pomodarka bila je za žene u Srbiji simbol progresa u prvoj polovini 19. veka, kaže ponosno glumica Vjera Mujović o svojoj najnovijoj ulozi s kojom je nedavno na kraju sezone pozorišta „Madlenijanum” zablistala na premijeri predstave „Knjaz” Mije Ilića.

„Anka Konstantinović Obrenović, izuzetno obrazovana žena, ćerka Jevrema Obrenovića, vodila je dnevnik – prvenac u našoj dnevničkoj literaturi, prva je pratila bečku i parisku modu i imala buran ljubavni život. Velikih ambicija odmalena, imala je prvi klavir koji je stigao u Šabac i kao petnaestogodišnjakinja objavila je knjigu prevoda s nemačkog jezika. Skončala je kasnije iznenadno u šetnji s knezom Mihailom, u atentatu izvršenom na njega dok ga je u Košutnjaku ubeđivala da se oženi njenom ćerkom Katarinom i pored srodničkih veza. Ličnost takvog temperamenta za mene je veliki glumački izazov”, rekla je sagovornica na početku razgovora, stižući razdragana i puna energije, kakva je inače.

Susret je zakazala u staroj poslastičarnici u Skadarliji, boemskoj ulici u kojoj je Vjera rođena i u kojoj i danas živi: „Iako sam detinjstvo provela u Crnoj Gori gde se moja majka i udala, stalno sam dolazila kod bake u svoju rodnu kuću, u ulici za koju sam posebnim nitima vezana”, kaže za „Magazin”današnja predsednica Društva „Skadarlija” koja je na kaldrmi boemske ulice prvi put sretala poznate ljude – književnike, zvaničnike, glumce...

To je i danas podstiče da se svakodnevno bori za očuvanje stare ulice i njenog duha, a otkada je predsednica Društva, uvela je i nagradu „Skadarlijski boem”, dodeljivanu poslednjih godina poznatim glumcima. Pokazala je i da posebno voli da na sceni igra, kako kaže, „realne likove” i to one iz prošlosti. „U suštini kad smo u ulozi stvarnih likova, to i jesu ljudi iz istorije, čije je značenje odolelo zubu vremena. U zemunskom pozorištu sam na početku iste poslednje sezone proslavila i 50. izvođenje duo drame s Igorom Filipovićem 'Tvoja ruka u mojoj', priče o Antonu Pavloviću Čehovu i njegovoj supruzi, glumici Olgi Kniper. Predstavu je režirao Nebojša Dugalić, sjajan glumac i reditelj, i posebno mi je zato draga.”

Iako je od 2001. članica stalnog ansambla Narodnog pozorišta u koje je stigla iz teatra za decu „Boško Buha”, Vjera je zbog svojih ličnih interesovanja poslednjih godina sve posvećenija istorijskim predstavama koje se igraju van velikih scena. U Domu Jevrema Grujića igra često Jevremovu snahu Mabel, u duodrami s glumicom Marijom Bergam „Dve žene i jedan rat”. Kako objašnjava, u kući naše heroine koja je poreklom bila Amerikanka, Vjera upoznaje publiku s ličnošću velike humanitarke koja je na Univerzitetu Prinston držala govor o Srbiji pred 4.000 studenata i koja je prijateljevala s Mihajlom Pupinom. „Ćerka jednog od glavnih ljudi američke železnice, koji je bio jedan od oslonaca predsednika SAD, pronosila je slavu svoje usvojene domovine i za nju treba da se zna.”

Publika koja posećuje Dom Jevrema Grujića glumicu često gleda i u predstavi „Mala crna haljina” o dizajnerki Koko Šanel, s kojom je gostovala i u Norveškoj. Naša dijaspora u ovoj zemlji, dodaje, dirljivo je na nju odreagovala. Seća se kako je mnogo puta uspešno predstavu igrala s pokojnom Radom Đuričin. „Uskočila sam potom u ulogu pokojne glumice, dok se u mojoj dosadašnjoj sasvim prirodno našla mlada Staša Milovanović. Za glumicu uvek postoji uloga i zato ona nikada ne stari.”

Često sa zadovoljstvom igra i kneginju Ljubicu u istoimenom starom Konaku. Minu Karadžić igrala je na televiziji. Od njihovih biografija bi u nekom budućem delu mogla da nastane jedna nova velika ličnost kao uzor, daje nam ideju.

Festival „Muzetea”

Podstaknuta ovim ulogama, glumica je napisala tekst za još jednu manju predstavu istorijskog tipa – „Pupin, poslednji san”, u kojoj nastupa s Dušanom Matejićem, tumačeći naučnikovu majku Pijadu. Predstavu igraju u Muzeju nauke i tehnike na Dorćolu.

To je, tačnije, još jedno od dela muzejskog teatra koja su Mujovićevu inspirisala da 2023. osnuje festival „Muzetea”. Festival muzejskog teatra je danas na Uneskovoj listi kulturnog nasleđa. Na ovu ideju ju je podstakla i poseta Muzeju Bulgakova u Kijevu, uvek otvorenog za pozorišnu umetnost, „ali, koji više ne postoji, jer je poznati stvaralac bio Rus”, dodaje.

Na festival već dve godine dolaze scenski umetnici iz sveta, a treći će se održati u beogradskim muzejima, kako najavljuje, u novembru. Ove godine očekuju se gosti iz Nemačke, Švedske, Španije, Amerike, Hrvatske. Na festivalu ima i domaćih predstava u kojima ona ne igra, ali joj je važno da ih bude još više. Posebno ju je obradovalo gostovanje Muzeja Krajine iz Negotina, predstave u kojoj Ljiljana Jakšić igra Mokranjčevu ženu, kao i one iz programa „Čačak – prestonica kulture” u kojoj Vanja Milačić tumači lik Nadežde Petrović. Želela bi da Festival stigne i do drugih gradova u regionu. Ali, borba za sredstva nikada nije bila veća, s obzirom na smanjena gradska izdvajanja za kulturu. „Lavovski se borim da nađemo sponzore i da se u gradu probudi svest o potrebi za većim ulaganjima u umetnost. S obzirom na teškoće, i naše skadarlijsko društvo je smanjilo aktivnosti, novca je manje i za turizam”, dodaje.

„Znam da ima važnijih pitanja koja treba rešiti pre nego što je Skadarlija. Ima mnogo bolesne dece za čije lečenje treba prikupljati sredstva, gorućih problema u kulturi na čije se rešenje čekalo. Ipak, potrebno je da smestim u našem gradu goste iz inostranstva i da se predstavimo u najboljem svetlu”, objašnjava.

Kultura pravi mostove prijateljstva

„Izučavajući kulturnu diplomatiju naučila sam da onda kada su loši politički odnosi ili situacija, kultura može da spaja i pravi mostove prijateljstva i pomirenja. Gde god sam putovala, nikad nisam imala loše iskustvo s umetnicima iz zemalja s kojima imamo lošije političke odnose. To je najveća vrednost kulture”, kaže.

Kako smatra, naša kulturna scena obiluje snažnim i vrednim pojedincima, ali joj nedostaju sistemska rešenja. Čini joj se i da se u celom svetu, zbog generalno turbulentne političke scene, kultura malo našla u pozadini zbivanja, a procedura za konkurisanje za projekte EU je vrlo komplikovana.

„Ne znam kuda vodi ovaj svet, iako sam optimista”, pomalo zabrinuto konstatuje, obećavajući da će se lavovski izboriti da se Festival muzejskog pozorišta održi. Jarke boje koje vraća u svoju garderobu, kao na primer žutu – kako nam otkriva žureći na jedan od gradskih prijema na kojima je često viđana – iskaz su njenog novog optimizma.

Utisci iz Fudžejre

Jedno od najlepših putovanja ove godine za glumicu bio je odlazak u Fudžejru na Indijskom okeanu, jedan od sedam Ujedinjenih Arapskih Emirata, gde je na skupu Međunarodnog pozorišnog instituta s projektima Uneska predstavila Festival muzejskog teatra u Srbiji. Prisutni su ocenili da je ova umetnost jedan do načina očuvanja i predstavljanja kulturne baštine. „Spoj muzeja i teatra je novina u svetu, a tokom festivala održava se i naučna konferencija na tu temu.”

„Fascinirana sam ulaganjem arapskog sveta u pozorište čiju tradiciju taj svet nema, ali teatar uveliko ’grade’. Mi s tradicijom treba da unapređujemo blago koje imamo. U Kini u kojoj do juče mnogi nisu imali auto izdvajaju nezamisliva sredstva za kulturu”, ističe.

Uspostavila je kontakt s afričkim i indijskim umetnicima, koji, kako je primetila, u galopirajućem ritmu razvijaju ovakve teatre.

Diplomata u kulturi

Vjera Mujović doktorirala je na temu kulturne diplomatije. Doktorsku tezu odbranila je na Fakultetu za medije i komunikaciju kod dr Nade Popović Perišić. Deset godina bavila se istraživanjima međunarodne kulturne saradnje. „Iz prakse sam ušla u teoriju. Putovala sam mnogo i nastupala pred našom dijasporom, učestvovala na međunarodnim festivalima, to je splet uzbudljivih trenutaka i uspomena, koji želim da prenesem kao znanje budućim generacijama.”