Zaljubljeni ili voljeni

Na početku svake veze sve deluje lako. Pogledi, dodiri, poruke koje izazivaju osmeh, osećaj da smo našli „onu pravu osobu”. Ipak, nakon nekog vremena, taj intenzitet počne da bledi. Umesto leptirića dolazi svakodnevica. Mnogi tada pomisle da je ljubav nestala. Ali, zapravo, možda se tek tada rađa, kaže za „Magazin” psiholog Milica Trebješanin.

Kako razlikovati početnu euforiju od zrele ljubavi, odnosno stići od prve iskre do trajne i duboke emotivne povezanosti?

Ključna razlika

„Zaljubljenost i ljubav često se poistovećuju, ali između njih postoji ključna razlika. Zaljubljenost je spontana, intenzivna i – kako kažu neurolozi – prilično hemijska. Tokom ove faze, kako ovi stručnjaci često navode, mozak luči dopamin, oksitocin i serotonin – hormone i neurotransmitere zaslužne za euforiju, vezivanje i uzbuđenje. Zato osećamo toliku privlačnost i potrebu da budemo sa tom osobom, često je idealizujući”, kaže ona.

Zašto idealizujemo?

„Psihološki, zaljubljenost aktivira mehanizme projekcije – umesto da vidimo osobu kakva jeste, mi u nju ’upisujemo’ sopstvene želje, vrednosti i fantazije. Partner postaje ekran na kojem se prikazuje naša slika savršene veze. U toj fazi mozak doslovno potiskuje racionalnu procenu – zbog čega zanemarujemo moguće neslaganje, pa čak i ozbiljna upozorenja. Ova faza, iako divna, nije večna”, dodaje ona.

Naučna istraživanja, kako kaže, pokazuju da zaljubljenost u proseku traje od šest meseci do dve godine. Nakon toga dolazi do pada njenog intenziteta – i upravo tu mnoge veze zapadnu u krizu. Partneri se pitaju: Da li je to to? Gde su nestali uzbuđenje i strast?

„Ono što često zaboravljamo jeste da ljubav nije isto što i zaljubljenost – i da dolazi u drugačijem obliku. Dok zaljubljenost opravdano nazivamo ’hemijom’, ljubav se gradi na poverenju, poštovanju i prihvatanju. Ona nije burna, ali jeste stabilna. Nije uvek uzbudljiva, ali pruža sigurnost i duboku povezanost. U toj fazi više ne gledamo partnera kroz ružičaste naočare. Vidimo njegove mane, ranjivosti, nesavršenosti. I biramo – da ostanemo. Ljubav podrazumeva rad: otvorenu komunikaciju, rešavanje konflikata, spremnost na kompromis, ali i samopromišljanje. Nema više ’sve se dešava samo od sebe’ – već je svaki gest rezultat svesne odluke da gradimo odnos”, kako to kao psiholog vidi Trebješaninova.

Kako onda znati da li smo još uvek zaljubljeni ili volimo? Zaljubljenost traži intenzitet, odgovara ona, dok ljubav traži prisutnost. Ako pored partnera osećamo mir, poverenje i prihvatanje, čak i kad nema uzbuđenja – možemo da mislimo da je to ljubav. Ako biramo tu osobu i onda kada je teško –  i to je ljubav. Isto kao i, naglašava ona, ako nas zanima kako se oseća, a ne samo kako se ponaša prema nama.

Kad su raskidi najčešći

„Najveći izazov za parove nastaje upravo u tom prelazu – kada prestane zaljubljenost, a ljubav još nije u potpunosti sazrela. Tada su najčešći raskidi, jer se osećaj da nešto nedostaje pogrešno tumači kao kraj. U stvari, to može biti početak zrelije faze odnosa.”

Kako negovati ljubav kada prođe prva euforija? Kako psiholog odgovara – male stvari prave veliku razliku. Neophodni su zajedničko vreme, iskreni razgovori, zahvalnost, dodir, pogled. Podrška u stresnim trenucima. Spremnost da se slušamo, čak i kad se ne slažemo. Ljubav raste u svakodnevici – ako joj damo prostor, naglašava.

„Zaljubljenost dolazi i prolazi, često izvan naše kontrole. Ljubav, s druge strane, traži izbor – i predanost. Kada to shvatimo, prestajemo da jurimo emocije i počinjemo da gradimo odnos. Zato je važno da budemo strpljivi – prema sebi i partneru. Ljubavni odnosi nisu film u kojem sve ide glatko, već prostor u kojem učimo kako da budemo bliski, ranjivi i autentični. Umesto da tražimo savršenstvo, hajde da gradimo bliskost. Umesto da odustajemo pri prvoj sumnji, hajde da pričamo, slušamo, biramo jedno drugo – iznova. Jer ljubav nije ono što se desi, već ono što zajedno stvaramo”, poručuje Milica Trebješanin.