Otac bio najbolji prijatelj

Hteo je da krene očevim stopama. Da oseti slast i gorčinu pozornice i glumačkog poziva. Deset puta je pokušavao da upiše glumu tokom dve godine: Beograd, Novi Sad, Zagreb i Sarajevo. I, nije uspeo. Onda se opredelio za arheologiju, i o glumi više nije razmišljao. Miodrag Miško Tomić je danas muzejski savetnik u Narodnom muzeju Srbije. Već pri prvom susretu uočljivo je da liči na oca, poznatog glumca Milivoja Miću Tomića, savršenog komičara, u čiju su biografiju upisana mnoga popularna televizijska i filmska ostvarenja.

Posvećen je aktivnostima u Muzeju Vuka i Dositeja. Zahvaljujući njemu i njegovim kolegama, posetioci su, na predavanjima i predstavama, imali prilike da saznaju do sada nepoznate detalje o znamenitim ljudima Beograda i Srbije, baš kao i o zadužbinarima i dobrotvorima koji su utrli neizbrisiv trag u damare naše prestonice. U „Muzejskom teatru”, kojem je takođe posvećen, izložbeni prostor posetioci doživljavaju kao scenografiju, a kompletan doživljaj upotpunjuje dramski umetnik, tumačeći određenu istorijsku ličnost.

U svemu tolerantan

Oca dobro pamti, jer ga je vodio na festivale, gostovanja, snimanja, što mu je i te kako prijalo. Iz bliza je mogao da vidi lica koja će se, docnije, pojavljivati na TV ekranima ili na velikom platnu. Kakav je bio Mića kao otac?

– Izuzetno dobar, tolerantan, strpljiv, pun poverenja. Odličan glumac, a kod kuće brižan otac i suprug – priseća se. – Meni je bio kao najbolji prijatelj. U neke stvari nije hteo da se meša, ostavljajući da se s problemom ili dilemom sam izborim. Ono što sam naučio od njega, primenio sam i kod svog sina Milutina. Imao je 16 godina kad se opredelio da se školuje u Engleskoj. Sada se u toj zemlji bavi naukom.

Po mnogim ulogama je Mića ostao upamćen. Setimo se samo Pantelije u „Maratoncima”, teče Vukoja u „Pozorištu u kući”, Vuksana u filmu „Majstori, majstori”, Alekse u „Ko to tamo peva”. Tri puta se ženio. Prva žena mu je bila Lola Vlatković, koja se kasnije udala za pisca Boru Ćosića, druga glumica Marija Milutinović s kojom ima ćerku Milicu, i treća Milica.

– Mama je bila mlada i lepa, a on sed i šarmantan. Gde god bismo se nas dvojica pojavili, ljudi su ga pozdravljali, mnogi su mu i prilazili – zagledan je u jednu od zajedničkih fotografija. – Pamtim i neke komične scene. Tata je mnogo voleo da vozi motor, pa smo jedno leto proveli u Rovinju. Do Kanfanara sam došao vozom, a onda motorom. Prolazili smo kroz mnoga mesta u kojima su nam ljudi mahali. Tata mi je govorio: „Eto, vidiš da me ljudi i ovde poznaju i pozdravljaju.” A, nama se, zapravo, otvorio kofer i kako smo putovali, tako su i stvari ispadale po putu. Ljudi su mahali i upozoravali, ali uzalud...

Našem sagovorniku je u lepom sećanju ostao i život u stanu sa zaštićenim stanarima kad ih je jednog trenutka bilo sedmoro. Stanovali su na uglu Njegoševe i Prote Mateje koju je Mićin otac Milan, trgovac i industrijalac, podigao 1934. godine. Pod istim krovom su tada živele Mićina druga žena Marija i ćerka Milica, sada poznata likovna umetnica i predavač na Univerzitetu u Gracu. Puna kuća stanara, ali i gostiju. Dolazili su Rade Marković, Borislav Mihajlović Mihiz, Duško Radović, Miša Janketić, Branka Petrić, Pepi Laković, Voki Kostić, a i Miličino društvo s Filozofskog fakulteta. U prisećanjima na oca, Miodrag uvek ističe kako je njega i sestru vaspitavao da budu svoji, samostalni ljudi, ostavljajući im da biraju kojim će putem dalje.

Ozbiljan, a komičar

Iako se tome nije nadao, Miodrag je zaigrao u predstavi „Drumski rezovi” za koju je Rastko, sin profesora glume Vlade Jevtovića, napisao muziku, tekst i režiju. Na jedan način, ostvario mu se mladalački san. Ipak, posao koji radi u Muzeju Vuka i Dositeja, Narodnog muzeja Srbije, ljudi s kojima sarađuje i s kojima se susreće, u potpunosti ispunjavaju njegovo biće. Voli da govori o ocu, da se seća njihovih druženja, putovanja i ljudi koje je upoznao.

– Odličan komičar, a zapravo ozbiljan glumac. Takav je bio moj otac. Uspeo bi da izazove salvu smeha bez gega i mimike – pojašnjava neke Mićine karakteristike. – Očigledno da je ozbiljnost situacije umeo da preoblikuje u komično. Ono što je davao u glumi bile su zaista bravure. Delovao je, katkad kao namćorast lik, a zapravo je bio tako daleko od toga, s nestašnom i blagom dušom. Nas dvojica smo se odlično slagali i dopunjavali.

U prilog toj tvrdnji je i njegova uloga inspektora u seriji „Više od igre”. Miodrag pripoveda da je, baš u to vreme, imao neku kijavicu i da je stalno šmrckao. Glumcu nije trebalo mnogo da mu sine ideja i da šmrckanje upotrebi za sopstvenu ulogu. I svako novo sećanje na slavnog glumca ne može da prođe bez „albuma uspomena” u kojem dominira njegova ljubav prema motorima. Vozio je i kad nije trebalo, čak i kad su se lekari tome protivili.

– Majka je bila u šestom mesecu trudnoće kad su „vespom” krenuli iz Beograda u Budvu kod Lole Đukića. Kasnije su pričali da je to bilo neverovatno putovanje – kaže Miodrag. – Nikad nije odustajao, pa je i tom prilikom stigao na more, a u grad ušao stojeći na motoru, u nameri „da se vozi kao general”. U Beogradu je imao „bliske” susrete s autobusom i kamionom, ali je, srećom, sve prošlo bez većih posledica. Taksisti su govorili: „Čuvajte se Miće Tomića na motorčiću!”

Miodrag je duže od godinu dana vešto izbegavao ovaj razgovor, ubeđujući nas „da će se javiti ako se opet nešto dogodi”. A, dogodilo se Pozorište raznih i Pozorište u Češkom domu, u kojem se ponovo družio s profesorom srpskog jezika i književnosti Rastkom Jevtovićem i ostalim sjajnim članovima amaterske družine. Igrali su predstavu „San Slavije” o Tomažu Masariku, nosiocu ideje o Kraljevini Slaviji. Gostovali su svuda gde je bilo saznanja o Masarikovim idejama koje su nailazile na podršku Srba i Čehoslovaka, kako u Srbiji, tako i u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Predstava je bila zamišljena da izgleda kao proba, da trojica tumače lik Tomaša Masarika i čak da se neko iz publike oproba u ovoj ulozi. Rastko voli da piše, pa su uradili i radio-dramu „Rečničar” o Vasku Popi u studiju Saveza slepih Srbije, i na taj način je prilagodili članovima saveza. U toku su, u Češkom domu, pripreme predstave „Antropoid” u Rastkovoj režiji i adaptaciji prema stvarnoj „Operaciji Antropoid”. Potrebu za pisanjem je nasledio od novinarke „Politike” Milice Tomić, koja je radila u kulturnoj rubrici kao filmski kritičar.

I UNUK NA POZORNICI

U predstavi „Antropoid” učestvuju đaci Pete beogradske gimnazije koji imaju glavne uloge. U planu su još dva dramska poduhvata. Miodrag je dobio malu ulogu obućara, napravivši od njega suprotnost u celoj ovoj drami. Zanimljivo je da u toj sceni zajedno igraju sin i unuk Miće Tomića, Miodrag i Vanja Stojanović, koji je bio najbolji izbor za ulogu Danijela. Rastku nije bilo potrebno mnogo, videvši na sceni kako se lik obućara i Danijela uklapaju u stvarnom životu, u ovom slučaju ujak i sestrić. Vanja se profesionalno bavi sasvim drugim poslom, ali ako su mu majka, slikarka Milica Tomić, s nekoliko odigranih filmskih uloga, kao i otac Branimir Stojanović, po čemu će dobiti nadimak Trša, deka Mića Tomić i baka Marija Milutinović, da ne pominjemo pradedu koji je bio više upravnik pozorišta nego glumac, onda je pred nama prirodno rođeni glumac kojeg ipak gluma ne zanima naročito.

LjUBAV PREMA NAUTICI

Miodrag Tomić je imao i neka druga interesovanja, daleko od glume, a više ka pomorskoj nautici i plovidbi, kojom se profesionalno bavio. Ipak završava arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu i zapošljava se u Narodnom muzeju Srbije. Kaže da je, kada je došao u muzej, gledao kako da odatle ode, a sada gleda kako da što duže ostane. Posle četvrt veka toliko se nadišete muzejske prašine da više ne možete da je iskijate.

KNjIGA „HEROJI DORĆOLA”

Dovršava Miodrag i knjigu „Heroji Dorćola”. To je priča o učesnicima i događajima iz vremena burne istorije prve polovine 19. veka koji su našli svoje mesto i značaj na Dorćolu. Radi se o svojevrsnim herojima Prvog i Drugog srpskog ustanka i znamenitim ličnostima koji su akteri tog vremena i malo kasnijeg perioda, a svojim delima su se upisivali u našu istoriju.