Usred potrage za kosmičkim misterijama, astronomi u Australiji su sredinom juna doživeli uzbuđenje koje se retko događa. Umesto da pronađu znake udaljenih galaksija, otkrili su nešto mnogo bliže – i znatno neobičnije. Detektovali su snažan radijski signal koji je, kako se kasnije ispostavilo, došao iz prošlosti – sa satelita koji je bio ugašen više od pola veka, tačnije od 1967. godine.

„Bili smo veoma uzbuđeni, pomislili smo da smo otkrili nepoznati objekat u blizini Zemlje”, ispričao je za CNN Klensi Džejms, vanredni profesor na Institutu za radioastronomiju Univerziteta Kertin u Zapadnoj Australiji.

Njegov tim je podatke dobio zahvaljujući radijskom teleskopu ASKAP – sistemu od 36 antena visine oko tri sprata, smeštenih na teritoriji autohtonog naroda Vajari Jamadži. ASKAP se, inače, koristi za istraživanje takozvanih brzih radijskih bljeskova (Fast Radio Bursts – FRB) – izuzetno kratkih i snažnih eksplozija energije koje dolaze iz dubina svemira.

„To su neverovatno jaki radijski bljeskovi koji traju oko jednu milisekundu”, objašnjava Džejms. „Ne znamo tačno šta ih izaziva i pokušavamo to da otkrijemo, jer prkose poznatim zakonima fizike. Takođe, pokušavamo da ih iskoristimo za proučavanje raspodele materije u svemiru”.

Naučnici sumnjaju da FRB-ove možda izazivaju magnetari – ekstremno gusti ostaci mrtvih zvezda sa izuzetno jakim magnetnim poljem.

„Magnetari su apsolutno ‘ludi’ objekti”, kaže Džejms. „To su najekstremnije stvari koje postoje u svemiru pre nego što nešto postane crna rupa”.

Signal koji su otkrili, međutim, nije dolazio iz dubina svemira – već sa neverovatno male udaljenosti.

„Uspeli smo da izračunamo da je stigao sa oko 4.500 kilometara. I savršeno se poklapao sa lokacijom starog satelita po imenu Relay 2. U bazama podataka može se proveriti gde se koji satelit nalazi – i nijedan drugi nije bio u blizini”, objasnio je Džejms.

Povratak iz tišine

Relay 2 je lansiran 1964. godine kao eksperimentalni komunikacioni satelit NASA. Bio je unapređena verzija svog prethodnika, Relay 1, i korišćen je za prenos signala između SAD i Evrope, kao i za prenos Letnjih olimpijskih igara 1964. iz Tokija.

Tri godine nakon lansiranja, međutim, Relay 2 je prestao da funkcioniše – oba glavna instrumenta su otkazala, a satelit je od tada beživotno kružio orbitom kao svemirski otpad.

Sve do 13. juna 2025. godine, gotovo 60 godina kasnije, kada je upravo taj „mrtvi” satelit ponovo je privukao pažnju naučnika.

Astronomi su u početku verovali da su otkrili neku galaktičku anomaliju, ali su brzo promenili mišljenje kada su primetili da je teleskopska slika – mutna.

„Razlog zbog kojeg smo dobili mutnu sliku bio je taj što se izvor nalazio u bliskom polju antene – unutar nekoliko desetina hiljada kilometara”, objašnjava Džejms.

„Kada je izvor tako blizu, signal do spoljašnjih antena stiže sa zakašnjenjem i stvara zakrivljen talasni front, za razliku od ravnog fronta kada dolazi iz daljine”.

Da bi izoštrili sliku, naučnici su isključili podatke spoljašnjih antena i analizirali samo one iz unutrašnjeg dela teleskopa.

„U početku je signal delovao prilično slabo, ali kako smo pojačavali sliku, postajao je sve jači. Ceo signal trajao je oko 30 nanosekundi, a najjači deo svega tri nanosekunde – što je tačno na granici onoga što naš instrument može da zabeleži”, rekao je Džejms. „Signal je bio otprilike 2.000 do 3.000 puta jači od bilo kog drugog koji smo detektovali – najsvetlija stvar na nebu”.

Iskra u svemiru

Najverovatnije objašnjenje koje su naučnici dali jeste da se radilo o statičkom elektricitetu koji se akumulirao na metalnoj površini satelita, a zatim iznenada ispraznio. Džejms pretpostavlja da su stariji sateliti, poput Relay 2, možda pravljeni od materijala sklonijih nakupljanju statičkog elektriciteta.

„Elektroni se nakupljaju na površini letelice. Tako se ona polako puni električnim nabojem, dok ne dođe do kratkog spoja - i tada se desi nagla iskra”, rekao je Džejms.

Druga, manje verovatna hipoteza jeste da je mikrometeorit – sićušni svemirski kamen prečnika svega jednog milimetra – udario u satelit.

„Ako mikrometeorit udari u letelicu brzinom od 20 kilometara u sekundi, krhotine koje nastanu mogu da se pretvore u plazmu – gusti, vreli gas”, ističe Džejms. „A ta plazma može da emituje kratak radijski bljesak”.

Takav scenario, međutim, zahteva više poklapanja, dok su elektrostatička pražnjenja, kako kaže, mnogo češća.

„Za ljude nisu opasna, ali mogu da oštete svemirske letelice”.

Postoji i mračnija strana ove priče: takvi radijski bljeskovi mogu ozbiljno da ugroze astronomska posmatranja i dodatno zakomplikuju problem svemirskog otpada, piše CNN. Od početka svemirske ere, u orbitu je lansirano gotovo 22.000 satelita, a tek nešto više od polovine ih još funkcioniše.

Mnogi pokvareni sateliti su se tokom godina sudarali i stvarali oblake krhotina, koje se kreću brzinama i do 29.000 kilometara na sat.