Poremećaj ishrane u odnosu na poremećaje u ishrani: Koja je razlika?

Vođenje računa o ishrani i vežbanje su poželjni za dobro zdravlje. Sa povećanom svešću o alergijama na hranu i drugim dijetetskim zahtevima, nije neuobičajeno da neko ograniči ili eliminiše određenu hranu. Ali, ova ponašanja mogu biti i znak nezdravog odnosa sa hranom. Možete imati problematičan obrazac ishrane, a da vam nije dijagnostikovan poremećaj ishrane. Pa, gde je granica? Šta je poremećaj ishrane, a šta je poremećaj ishrane?

Šta je poremećaj ishrane?

Poremećaj ishrane opisuje negativne stavove i ponašanja prema hrani i jelu koji mogu dovesti do poremećenog obrasca ishrane. On najčešće, piše Science Alert, uključuje dijete, preskakanje obroka, izbegavanje određenih grupa namirnica, prejedanje,  zloupotrebu laksativa i lekova za mršavljenje i opsesivno vežbanje.

Poremećaj u ishrani je termin koji se koristi kada ova ponašanja nisu česta ili dovoljno ozbiljna da bi se postavila dijagnoza poremećaja u ishrani. Takođe, neće svi koji se ovako ponašaju razviti poremećaj u ishrani. Ali poremećaj u ishrani – posebno dijete – obično prethodi poremećaju u ishrani.

Šta je poremećaj u ishrani?

Poremećaji u ishrani su složene psihijatrijske bolesti koje mogu negativno uticati na telo, um i društveni život. Karakterišu ih stalni poremećaji u načinu na koji neko misli, oseća i ponaša se u vezi sa jelom i svojim telom. Da bi postavio dijagnozu, lekar će kombinovati razna pitanja i metode dijagnostike. Oni će odrediti koliko su česta i ozbiljna ponašanja i kako utiču na svakodnevno funkcionisanje. Primeri kliničkih dijagnoza su anoreksija, nervozna creva, bulimija, prejedanje i poremećaj izbegavajućeg unosa hrane.

Koliko su česti poremećaji u ishrani i poremećaj u ishrani?

Odgovor može radikalno da varira u zavisnosti od studije i načina na koji ona definiše poremećaje ponašanja i stavova. Procenjuje se da će 8,4% žena i 2,2% muškaraca razviti poremećaj u ishrani u nekom trenutku svog života, najčešće tokom adolescencije.

Poremećaj u ishrani je takođe posebno čest kod mladih ljudi, pri čemu 30% devojčica i 17% dečaka uzrasta od 6 do 18 godina navodi da se bave ovim ponašanjima. Iako su istraživanja još uvek u povoju, čini se da su poremećaji u ishrani i poremećaji u ishrani još češći kod ljudi različitih polova.

Možemo li sprečiti poremećaje u ishrani?

Postoje neki dokazi da programi prevencije poremećaja u ishrani koji ciljaju faktore rizika – kao što su dijete i zabrinutost zbog oblika i težine – mogu biti efikasni donekle u kratkom roku. Problem je što većina ovih studija traje samo nekoliko meseci. Dakle, ne možemo utvrditi da li su ljudi koji su u to uključeni razvili poremećaj ishrane na duži rok. Pored toga, većina studija je obuhvatila devojčice ili žene u kasnoj srednjoj školi i na fakultetu. Do ovog uzrasta, poremećaji ishrane su obično već nastali. Dakle, ovo istraživanje nam ne može reći toliko o prevenciji poremećaja ishrane, a takođe zanemaruje širok spektar ljudi koji su u riziku od poremećaja ishrane.

Da li je ortoreksija poremećaj ishrane?

Ortoreksija podrazumeva patološku opsesiju pravilnom ishranom, koju karakteriše restriktivna dijeta i rigidno izbegavanje hrane za koju se veruje da je „nezdrava“. Ova poremećena ponašanja u ishrani treba shvatiti ozbiljno jer mogu dovesti do neuhranjenosti i opšteg lošeg kvaliteta života. Međutim, ortoreksija nije zvanični poremećaj ishrane ni u jednom dijagnostičkom priručniku. Pored toga, sa popularnošću posebnih dijeta kao što su keto ili paleo, vremenski ograničene ishrane i dijetetskih zahteva (na primer, ishrana bez glutena), ponekad može biti teško dešifrovati kada su zabrinutosti zbog ishrane postale poremećene ili čak mogu biti poremećaj u ishrani.

Na primer, oko 6% ljudi ima alergiju na hranu. Novi dokazi ukazuju na to da je veća verovatnoća da će imati restriktivne vrste poremećaja u ishrani, kao što su anoreksija i poremećaj restriktivnog unosa hrane. Međutim, praćenje posebne dijete kao što je veganizam ili alergija na hranu ne dovodi automatski do poremećaja u ishrani ili poremećaja u ishrani.

Važno je prepoznati različite motivacije ljudi za jelo ili izbegavanje određene hrane. Na primer, vegan može ograničiti određene grupe namirnica zbog zabrinutosti za prava životinja, a ne zbog simptoma poremećaja u ishrani.