Svi smo protiv mračne bahatosti

Osećam se počašćen pozivom na ovu vašu osnivačku svečanost, i sa zadovoljstvom sam došao u ovaj grad svetlih tradicija, ali malo sam zbunjen i neodlučan u trenutku kad sam doveden u položaj da tom prilikom nešto i ja kažem prvim studentima ovog univerziteta.

Istupajući pred mlade ljude koji se nalaze na velikom životnom startu, u nama starijim javljaju se protivrečna osećanja. S jedne strane osećanje divljenja, gotovo zavisti, pred lepotom i veličinom podviga na koji se tek spremate, a s druge strane strepnja i neko očinsko strahovanje od teškoća i iskušenja koja mogu na tom putu da vas očekuju. U takvom položaju i raspoloženju mi stariji smo često skloni da vas zasipamo svojim savetima koji su, svakako, dobronamerni, ali isto tako i uzaludni. Jer ono što mladi ljudi očekuju od nas, to nisu naši saveti nego razumevanje, živa simpatija i stvarna pomoć u svakoj prilici na svim područjima. Pa ipak, osećam potrebu da vam kažem, ne neki savet, to ne – za to se ne osećam pozvanim i ja to ne bih umeo sve i kad bih hteo – nego neku od svojih želja u pogledu opšteg pravca vašeg obrazovanja i izgradnje vaše ličnosti kroz godine studija koje stoje pred vama, kao i u vašem daljem životu, po završetku studija.

Kao književnik hteo bih da kažem nekoliko reči o značaju koji književnost i umetnost uopšte imaju u životu svakog naroda i čoveka pojedinca, pa i u vašem. Ja pritom ne mislim na one između vas koji bi se mogli posvetiti nekoj grani umetnosti kao stvaraoci. Ukoliko bi se našao neki takav među vama, taj će poći svojim putem na kom ni saveti ni dobre želje ne pomažu mnogo i na kom svoje najteže bitke svaki od nas bije sam. Ja mislim, naprotiv, na sve vas bez razlike, na ulogu koju, po mom dubokom uverenju, umetnost ima, ili treba da ima, u životu svakog čoveka, ma kakva bila inače njegova struka. To je oduvek bio slučaj u svim pravim i velikim civilizacijama prošlosti i sadašnjosti.

Najkraći put od čoveka do čoveka

Želeo bih vam stoga da nikad ne podlegnete staroj malograđanskoj zabludi da takozvani praktičan čovek treba da ide samo za onim „od čega se živi”, to jest za onim što se smatra tobože jedino stvarnim, a da okrene leđa umetnosti i lepim veštinama, kao luksuzu i dangubi, kao nečem sporednom, izlišnom i nestvarnom. Nikad ne treba u to poverovati. Umetnost je, naprotiv, najčistija suština svih vidova našeg stvarnog života, koja nam pomaže da taj život lakše shvatimo i bolje proživimo, da ga učinimo bar snošljivijim sebi i drugima. Ona je neophodan elemenat u razvitku ljudskog duha, u izgradnji viših oblika društvenog života, i nepametno i opasno je lišiti se njene pomoći. To važi svuda i uvek. A čoveku iz našeg današnjeg društva to je potrebno još više nego što je to bio slučaj sa ranijim naraštajima, jer zadaci novog života traže od njega da bude harmoničnija i svestranija ličnost, a ne uski i uskogrudi stručnjak. A upravo taj sklad između razuma i mašte, ta ravnoteža između zadataka i odgovornosti praktičnog života s jedne strane i širine i vedrine duha s druge strane, to je ono što našem čoveku treba da daje naročito obeležje i sposobnost za pun razvitak svih stvaralačkih snaga.

Mnogi su razlozi koji nas upućuju da mislimo u tom pravcu i nagone da prihvatimo takva shvatanja.

Davno je rečeno da „muzika ublažava naravi ljudi”. U raznim oblicima to je tačno za svaku umetnost. Umetnost, to nije samo lepota i zabava nego i osećanje mere, harmonije, discipline i takta, moralnog reda i čovečnosti, jer, pravilno shvaćena i duboko usvojena, ona rađa i razvija sva ta svojstva u čoveku. A upravo su našem današnjem čoveku, kome društvo poverava naša zajednička dobra i na kom leže složeni zadaci samoupravljanja, ta svojstva preko potrebna. Nije lako obrazovati dobrog stručnjaka, ali je još teže, možda, stvoriti duševnog, strpljivog i uravnoteženog čoveka koji je sposoban da svesno živi i radi u zajednici, da obuzda strasti i ograniči lične prohteve i apetite, da razume druge i drukčije ljude, da poštuje sve moralne i materijalne interese svoje zajednice. Nije lako, ali je nužno. Jer, sirovi i jednostrani ljudi teže se snalaze u radu na stručnim poslovima, ili u rukovođenju dobrima i ljudima, i stvaraju zajednički često više haosa i štete nego reda i koristi.

Tačno je rečeno: „Umetnost, to je najkraći put od čoveka do čoveka.” Ona je to bila uvek, a ona je to i u današnjem svetu velikih društvenih i političkih podeljenosti, sukoba, nasilja i agresija. Da, umetnost zbližava ljude i kad su sa drugih kontinenata, udaljeni jednih od drugih prostorom, jezicima, običajima i interesima. Ona nas povezuje i sa onima iz dalekih tuđih zemalja, a to je još više potrebno kada su u pitanju odnosi između ljudi u raznim republikama naše rođene zemlje. Poznavanje i međusobno prožimanje umetničkih težnji i ostvarenja svih naših krajeva i naroda služi i služiće uvek dobro kao jedan od osnova onog bratstva i jedinstva na kom počiva naša državna zajednica. Nikad ne treba zaboraviti kakvu moć i na kom području može da ima umetnost i njena velika snaga zbližavanja.

Kratko rečeno, ko želi dobro svojim novim naraštajima u našoj zemlji, ne treba da ih lišava sposobnosti dodira sa umetnošću, nego da taj dodir omogućuje i pospešuje. Trud i novac uloženi u to nisu nikad uzaludni i bačeni. Ako nismo mi stigli da upoznamo lepote ozbiljne muzike, neka naša deca uče muziku. Ako niste vi mogli da ostvarite ma i najmanju ličnu biblioteku dobrih knjiga (svi mi znamo da to nije uvek lako!), osnivajte ih za svoju decu. Jednom se mora početi. A siguran sam da će vam vaša deca biti zahvalna. Sve je dobro, samo nije jedno: slati u život neizgrađene i nepotpune ljude.

Time neću nikako da kažem da umetnostima treba davati neko mesto koje im ne pripada, po prirodi stvari, ni da stvarnu vrednost nekog čoveka treba meriti po broju pročitanih knjiga. To ne. Ali mislim da je manje celovit i manje lično srećan, pa prema tome i manje vredan i produktivan, čovek koji je u zavadi sa knjigom ili koga nikad nije obasjala ni najmanja svetlost neke od umetnosti.

Ja vam to govorim kratko i jednostavno, bez naučnih izraza i probranih citata, ali istina nije manje istinita i tačna ako je kazana prosto i neposredno. I ne govorim to stoga što sam zabrinut, možda, za opstanak umetnosti. Umetnosti su neprolazne i nije pitanje kako će one ostati bez nas nego kako ćemo mi izgledati bez njih.

Drugovi! Mnogo se u nas govori o kulturi. I to je dobar znak. Svi bismo mi hteli da što brže pređemo etape naše zaostalosti. Svi želimo – mislim da u tom nema izuzetaka – da naši gradovi, putevi, ulice i javne zgrade imaju lep i vedar i savremen izgled. I svi vidimo da često nije tako, i to ne stoga što se ne gradi i ne podiže nego jer mi sami zapuštamo i nagrđujemo ono što je stvoreno. Isto tako svi smo protiv osionosti i divljaštva, mračne bahatosti i navijačkog besa, protiv praznoglave površnosti, nereda i rasipanja. A toga ima među nama, i to našom krivicom. Ukratko, svi smo za to da se blagotvorni uticaj kulture oseti u svemu što radimo i što nas okružuje, u svemu, sve od lica naših gradova do pojedine reči ili osmejka koji upućujemo mi drugima ili drugi nama. Iskreno želimo da sve što radimo dobije trajniju vrednost i nosi savršeniji oblik. A to je teško postići bez oplemenjujućeg uticaja umetnosti. Nema sumnje – glavni osnovi kulture su opšta prosvećenost i stručna obrazovanost, ali isto tako nema sumnje da su elementi umetnosti njen mali ali neophodan sastavni deo. Eto, zbog toga bi se sve moje dobre želje, koje bih hteo da vam uputim u ovom trenutku, mogle sažeti i ponoviti ovako.

Malo soli, da se ne pokvari

Na temeljima životne stvarnosti i razuma podižete zgradu svoga obrazovanja i života, ali ostavite uvek jedan prozor koji gleda u predele umetnosti. Neka u vašem životu umetnost ima uvek svoje, ma i skromno, mesto: malo muzike, ili veče provedeno u pozorištu, ili slika na zidu ili nevelika polica knjiga koje volite. Tek, da je živa i trajnija veza između vašeg ličnog života i umetnosti. A o tom da je umetnost potrebna čoveku, ma kakav bio njegov poziv i rad u praktičnom životu, o tom nema sumnje. Umetnost je – ponavljam, i to treba uvek ponavljati – čoveku zaista neophodna, kao što je svakom jelu neophodno malo soli među prstima: da bi mu dalo ukus i da bi ga očuvalo od kvarenja. Umetnost, prava umetnost, ne kvari, ne razmekšava čoveka, nego ga oplemenjuje, uzdiže i čini suptilnijim i otpornijim u životnoj utakmici. Bez nje može naš život lako da postane nepotpun, jalov i ubog, a sa njom je, kako kaže jedna ličnost kod Turgenjeva, „svako dobro lepše i svako zlo lakše”.

Time bih završio ovaj svoj praznični pozdrav vama, mladi drugovi, vašim nastavnicima i univerzitetu, sa željom da iz njega dugo, u miru i napretku, izlaze srećni, zdravi naraštaji slobodoumnih i slobodnih, stvaralačkih i čovečnih ljudi, na radost svih nas, na dobro ovog kraja, na sreću i napredak cele socijalističke Jugoslavije.

• Govor studentima na otvaranju Univerziteta u Nišu 15. oktobra 1965.

Govoriću kao književnik

Posle naše smrti možete ispitivati

i šta smo bili i šta smo pisali,

ali za života samo ovo drugo.

Ivo Andrić je četiri puta boravio u Nišu: prvi put se sa delegacijom Saveza književnika Jugoslavije (Radovanom Zogovićem, Skenderom Kulenovićem i albanskim pesnikom Aleksom Ćićijem), na putu za Sofiju 1945. na Kongres bugarskih pisaca, kraće zadržao u Nišu, a početkom februara 1947. radnicima, građanima i vojnicima u Nišu izneo svoje utiske iz Staljingrada, u kome je boravio prethodne godine. Na otvaranju univerziteta, na Letnjoj pozornici na Niškoj tvrđavi 1965. govorio je prvoj generaciji studenata o značaju umetnosti („Prozor koji gleda u predele umetnosti”, „Gradina” br. 9, Niš, 1972), a 1968. sreće se sa niškim piscima, učenicima gimnazije i radnicima. Njegovi govori, kao i potonji iskazi o boravku u Nišu, svojevrstan su beleg o razvoju i otvaranju Niša kao značajnog privrednog, kulturnog i političkog centra u ondašnjoj Jugoslaviji (Srbiji)!

Centralni događaj 1965. na otvaranju Univerziteta u Nišu bio je razgovor Andrića u Rektoratu sa prvim rektorom Niškog univerziteta dr Branimirom Jankovićem. Navodeći primere interesovanja i podrške pojedinih građana, rektor Janković ukazao je na primer jednog građanina koji je obećao da će kao darodavac pokloniti svoje imanje univerzitetu. Na ovu opasku Andrić je „potom primetio da je čudno kako tokovi civilizacije idu istim pravcem kojim su se kretali i ranije. Nije slučajno, rekao je, što baš Niš dobija univerzitet...” U podne, po lepom i sunčanom vremenu, iz Rektorata uputio se u Nišku tvrđavu, gde se već okupilo oko 4.000 studenata. Pored Andrića, mitingu održanom u čast otvaranja univerziteta prisustvovale su brojne visoke ličnosti iz samog vrha srpske politike i vlade. Burno pozdravljen od prisutnih studenata, prvi je govorio nobelovac Ivo Andrić. U govoru, tačnije književničkoj besedi, istakao je na samom početku svoj opšti stav: „Govoriću kao književnik, kazaću nekoliko reči o značaju koji književnost i umetnost uopšte imaju u životu pojedinca i naroda.” Ondašnji novinar „Politike” Dragoljub Janković Jenki u svom izveštaju navodi: „Kraj govora, u kome je Ivo Andrić poželeo sve najbolje studentima Niškog univerziteta, bio je propraćen dugotrajnim aplauzom i odobravanjem.” Posle Andrića govorio je Milojko Drulović, partijski funkcioner, (koji je već bio kandidovan za direktora „Politike”) i Rajko Mitić, predsednik Skupštine opštine Niš. „Politika” je 16. oktobra 1965. godine (str. 7) dala izveštaj gotovo na celoj strani sa glavnim naslovom: „Novi život traži od čoveka da bude harmonična i svestrana ličnost” (citat iz Andrićeve besede). Članak u lokalnim niškim „Narodnim novinama” bio je naslovljen: „Na zgradi života treba ostaviti i jedan prozor koji gleda u umetnost” i interpretirao je kraći, najznačajniji deo govora I. Andrića. Posle sedam godina (1972) u književnom časopisu „Gradina”, u tematskom bloku posvećenom tumačenju njegovog dela, objavljena je integralna piščeva beseda, naknadno autorizovna od samog Andrića. U prilogu teksta posle šezdeset godina objavljujemo Andrićevu besedu izgovorenu studentima Niškog univerziteta!

J.Mladenović