Smrt je univerzalna i neizbežna pojava, ali načini na koje može doći često izazivaju duboki strah i nelagodu. Iako smrt sama po sebi može da bude trenutna i bezbolna, postoje scenariji u kojima se bol, panika i užas produžavaju.

Najgori načini umiranja ne mere se samo intenzitetom fizičke patnje, već i dužinom trajanja, psihičkom agonijom zbog svesti o nadolazećem kraju i osećajem beznađa.

Ovo su neki od najstrašnijih načina na koje neko može izgubiti život – prema svedočenjima preživelih, forenzičkim izveštajima i medicinskoj literaturi.

Električni udar

Mnogi od nas su doživeli male električne udare, i oni svakako mogu biti bolni, ali umiranje od strujnog udara je sasvim druga priča. Kada dovoljno jak električni naboj pogodi osobu, mišići joj se grče, kosti se lome, koža otiče, pa čak i očne jabučice mogu da iskoče iz duplji. Čitav proces je mučan.

Kažnjavanje nekoga smrću električnom stolicom bila je varvarska praksa. Međutim, istu sudbinu može da doživi svako ko dođe u kontakt sa provodnikom visokog napona bez odgovarajućih zaštitnih mera.

Radijacijska bolest

Jedna od najstrašnijih stvari kod zračenja je to što je nevidljivo i, u većim dozama - fatalno. Akutni radijacijski sindroma oštećuje i tkivo i genetski materijal. To se zatim pretvara u brojne zdravstvene probleme koji utiču na imuni sistem.

Na kraju dolazi do ozbiljnih komplikacija kao što je kolaps cirkulatornog sistema i, na kraju, smrt. Ova užasna sudbina je uobičajena za one koji su učestvovali u nuklearnim katastrofama, poput nesreće u Černobilju 1986. godine.

Smrt u vatri

Ovaj način umiranja se smatra jednom od najbolnijih i najtraumatičnijih. Koža se odmah zgrušava, a živci, umesto da se trenutno ugase, mogu prenositi bol sve dok ne budu uništeni u potpunosti.

Udisanje vrelog dima često dovodi do unutrašnjih opekotina dušnika i pluća, što izaziva gušenje. Strah i panika u ovakvim situacijama dodatno pojačavaju patnju – jer smrt ne dolazi odmah, već često tek nakon minuta mučenja.

„Smrt od vatre može potrajati minutima, a to je dovoljno da osoba bude svesna svakog trenutka užasa“, navodi dr Stiven Edžli, ekspert za opekotine iz bolnice „Sent Džordž” u Londonu.

Smrzavanje

Smrzavanje do smrti nije tako mirno kao što možda zvuči. U stvari, sasvim je suprotno. Hipotermija će učiniti da osoba nekontrolisano drhti u prvim fazama. Nakon toga će uslediti ukočenost mišića i poremećaj rada mozga. Kako vaše telo pokuša da snabde krvlju vaše vitalne organe, ekstremiteti će postati bolni. Smrzavanje zatim izaziva osećaj pečenja.

Davljenje

Iako deluje mirno na filmu, davljenje je izuzetno bolan i psihički iscrpljujući način umiranja. Prvih 30 do 60 sekundi telo se bori za kiseonik, dok mozak panično šalje signale da nešto nije u redu. Osoba često guta vodu, kašlje, doživljava grčeve, a naposletku gubi svest. Do trenutka kad mozak potpuno otkaže, međutim, može proći nekoliko mučnih minuta.

Umesto vazduha, osoba će udisati vodu. To će dovesti do grčeva glasnih žica poznatog kao laringospazam. Ali, ono što izaziva najviše bola je disanje u vodi. Čak i kod onih koji prežive, njihova pluća bole još neko vreme.

„Moždana smrt zbog nedostatka kiseonika nastupa tek nakon nekoliko minuta, ali borba za dah i hiperkapnija (nakupljanje ugljen-dioksida) izazivaju osećaj gušenja i paniku“, objašnjava neurolog dr Alan Dardik sa Jejl univerziteta.

Napad divlje životinje

Kod smrti koju prouzrokuje divlja životinja – medved, ajkula ili lav, na primer – često dolazi do kidanje mesa dok je osoba još živa. Često napad ne ubija odmah, već sledi duga borba, vrisci, šok i krvavi obračun.

Ujed zmije

Smrt usled ujeda zmije je svakodnevna pretnja u ruralnim područjima Afrike, Azije i Latinske Amerike. Za razliku od trenutne smrti izazvane vatrenim oružjem ili eksplozivom, smrt posle ujeda zmije je često tiha, ali izuzetno bolna i spora.

U zavisnosti od vrste zmije, otrov može imati različite mehanizme delovanja – neurotoksine, koji parališu nervni sistem; hemotoksine, koji razaraju krv i izazivaju unutrašnje krvarenje i zgrušavaju krv unutar krvnih sudova; i citotoksine, koji uništavaju tkivo na mestu ujeda.

Kod neurotoksičnih ujeda, osoba ostaje svesna, ali polako gubi kontrolu nad telom. Smrt nastupa usled gušenja, dok mozak, još neko vreme, ostaje svestan da se telo guši iznutra.

Hemotoksični otrovi, s druge strane, posebno kod ujeda zvečarki i nekih azijskih zmija, izazivaju masivnu koagulaciju unutar krvotoka. Krv počinje da se zgrušava unutar vena i arterija, ovaj proces iscrpljuje sve rezerve faktora koagulacije, pa osoba ubrzo počinje da krvari iz svake telesne šupljine, pa čak i iz pora na koži. Organi ostaju bez kiseonika i počinju da otkazuju. U međuvremenu, bol je intenzivna i često nepodnošljiva.

Poseban oblik patnje donose otrovi - citotoksini. Telo na mestu ujeda počinje da truli, crni iraspada se dok je osoba još živa. Nekrotizacija se širi, pa čak i ako smrt ne nastupi odmah, posledice mogu biti strašne – amputacije, trajni invaliditet i psihološke traume.

Rak

Od bolova u nervima do oštećenja kostiju i neželjenih efekata lečenja, umiranje od raka može biti veoma bolno, a rak pankreasa je verovatno najgori kada je u pitanju bol.

Bol izazvan rakom kostiju važi za jedan od najintenzivnijih i najteže podnošljivih u čitavoj medicini. U poodmaklim fazama, kada metastaze zahvate kičmu ili karlične kosti, bol se širi duž nerava, izazivajući neuropatski bol – oštar, žareći i stalno prisutan. Pacijenti ga opisuju kao električni udar koji nikad ne prestaje, sa dodatnim osećajem lomljenja iznutra.

„To je bol koji ne prestaje čak ni u snu. Budi, razdire iznutra, ne reaguje na lekove i često deluje kao da dolazi iz svih pravaca tela istovremeno“, navodi dr Megan Liu, specijalista za onkološku negu sa Klinike Mejo.

Rak pankreasa može da izazove veliki bol kada pritiska živce oko tog područja, u stomaku i leđima. Mogu se javiti i blokade creva, kao i reflektovani bol u mekim tkivima u drugim delovima tela. Kada se pankreas raspada otpuštaju se nezimi za varenje, koji onda svare organizam iznutra.

Dekompresiona bolest

Kada ronioci zarone u duboke vode, udišu komprimovani vazduh koji je mnogo bogatiji kiseonikom i azotom od onog koji bi udisali na površini. Problem je što se akumulira azot i ako se ronioci prebrzo vrate na površinu, azot će se proširiti i formirati mehuriće, koji će zauzimati mesto kiseonika u krvi. Dekompresiona bolest, poznata i kao barotrauma, može biti veoma bolna i dovesti do smrti.

Podvodna istraživanja su otkrila da, ako dođe do gubitka pritiska u dubokom okeanu, telo može implodirati – bukvalno se rasprsnuti pod pritiskom. Iako je proces brz, sam trenutak razaranja tela i svest o otme, ako traje i delić sekunde, može biti jeziva.

Spora infekcija (gangrena, tetanus, besnilo)

Neke od najstrašnijih smrti ne dolaze iz nasilja, već iznutra. Besnilo, ako se ne leči na vreme, dovodi do nepodnošljivih bolova, paralize i halucinacija. Tetanus se naziva i „zli grč”, jer izaziva neprekidne grčeve mišića toliko jake da mogu slomiti kosti. A gangrena truli telo dok je osoba još živa.

Mentalna agonija pre smrti

Najteži aspekt umiranja nekad nije fizički, već psihološki. Znati da se kraj bliži, biti sam, nemoćan, uplašen – kao što to biva kod umiranja u svemiru bez kisika, tokom pada aviona ili smrtonosne bolesti – može učiniti i bezbolnu smrt nepodnošljivom.