Životni kod opstaje dugo posle smrti

Ljudski život kao biološki fenomen koji ima i svoju psihološku, društvenu i duhovnu dimenziju tema je našeg razgovora sa imunologom i pedijatrom dr Borislavom Kamenovim, profesorom Medicinskog fakulteta u Nišu u penziji.

„Humana medicina se bavi zdravljem ili, bolje rečeno, bolestima, a život se nekako podrazumeva. U suštini, život je biološki fenomen u čijoj najdubljoj osnovi se nalaze ćelije koje imaju vlastiti život, ali su integrisane i čine organizam. One se međusobno prepoznaju, komuniciraju između sebe, kao i sa ćelijama koje im pomažu, tako čineći tkivo. Mi u medicini retko sagledavamo ćelije i uglavnom se bavimo stanjem organa i organizma. Samo u nekim stanjima kada se radi o bolestima krvi ili imunskog sistema upućeni smo na analizu ćelija. Kao glavne regulatorne sisteme organizma vidimo nervni i endokrini sistem, a skoro da ne obraćamo pažnju na komunikaciju među ćelijama, koja je osnova života višećelijskog organizma i prva koja se u toku nastanka višećelijskog organizma uspostavi”, kaže prof. dr Borislav Kamenov.

Telo je nosilac biološkog, ali i osnova ostalih oblika ljudskog života, zar ne?

Telo je u svakom slučaju nosilac života u fizičkom smislu, ali je osnov i psihičkog i socijalnog života u nadgradnji. Iako često čujemo reč psihosomatika, što će reći da problemi iz psihe pokreću bolest, to je samo delimično tačno, jer neretko poremećaji drugih organa, posebno organa digestivnog trakta, dovode do poremećaja na nivou centralnog nervnog sistema (glavobolja, depresija), što nazivamo poremećajem enterocerebralne regulacije. I ovako nastali poremećaji nervnog sistema deluju psihosomatski, izazivajući poremećaje drugih sistema i organa. Dakle, postoji psihosomatika, ali i somatopsihika.

Koliko je zdravlje kao blagostanje tela i života osnovni cilj medicine, a koliko bolest, čije je izlečenje primarni zadatak?

Zdravlje bi trebalo da bude primarni cilj medicine, mada smo uglavnom skoncentrisani na bolesti, simptome bolesti i njihovo lečenje. U novije vreme se primenjuju upitnici kojima se ispituje kvalitet života, gde se dobijaju informacije o tome kako simptomi bolesti utiču na ispitanika, a koji su pokazali da su ti uticaji individualni i da različiti pacijenti različito ocenjuju pojedine poremećaje, što sugeriše da bi naš odnos prema terapiji tih simptoma morao da bude individualan i da ispravlja one elemente koji najviše narušavaju zdravlje po proceni datog pacijenta. Postoji individualna razlika u percepciji znakova i simptoma bolesti. Često se pacijenti navikavaju na neke simptome kada dugo traju i ne prikazuju ih prilikom pregleda, zbog čega je sposobnost neverbalne komunikacije lekara od izuzetnog značaja jer može da predoseti probleme o kojima pacijent ne govori, za šta je potrebna velika empatija lekara. To je posebno važno za dečji uzrast jer deca ne mogu da kažu koje tegobe imaju, a ponekad ni percepcija roditelja nije idealna.

Kada počinje bolest?

U slučaju naslednih bolesti počinje onog trenutka kada u razvoju organizma produkt tog gena postane neophodan za funkciju organizma. Dakle, uglavnom pre rođenja, odnosno u toku razvoja ploda. Kada se radi o bolestima koje nastaju pod dejstvom faktora spoljašnje sredine, treba smatrati da bolest počinje odmah kada ti faktori počnu da deluju iako još nemamo vidljive znake i simptome koji definišu određenu bolest i na osnovu kojih ih mi obično prepoznajemo. Postoje, dakle, rani znaci štetnog uticaja faktora sredine na pacijenta na osnovu iskustva lekara ili na osnovu genetske sklonosti koja postoji u porodici. U tim slučajevima eliminacija štetnih faktora prevenira razvoj bolesti.

Da li bolest u nastavku života trajno umanjuje zdravlje tela i kvalitet života ili postoji lečenje bez posledica na neoboleli deo tela?

Mnoge bolesti se mogu u potpunosti izlečiti, bez posledica na kasniji život i zdravlje. Tu pre svega spadaju različite infekcije, mada i one mogu ostaviti negativan trag na zdravlje kada postanu hronične ili da dovedu do trajnog oštećenja tkiva ili organa. Poremećaji organizma koji su genetski determinisani, dugotrajno štetno delovanje faktora okruženja i sl. uglavnom ostavljaju posledice.

Kada počinje i kada se potpuno završava život?

Život individue počinje spajanjem polnih ćelija, mada se mora reći da su i polne ćelije imale prethodni život u organizmu roditelja, pa je verovatno pravilnije reći da je novi život nastavak prethodnog života. U medicini mi obično koristimo termin cerebralna smrt da označimo kraj života. Kada prestane funkcionisanje mozga, mi to stanje označavamo kao cerebralna smrt iako su ostale ćelije organizma žive i njihov život se može održavati merama intenzivne nege, ali se funkcije mozga ne mogu više povratiti. To je značajno za transplantaciju organa jer se ne sme pristupiti uzimanju organa ako ne postoji cerebralna smrt. Ako su tkiva i organi umrli, onda uzimanje organa ili tkiva nema smisla.

Kako je usklađen fizički, psihički, društveni i duhovni život u istom telu?

Svi su ovi faktori međusobno povezani. Poremećaji zdravlja mogu nastati na svakoj pomenutoj instanci i vrlo je važno da se shvati odakle kreće primarni faktor narušavanja zdravlja. Ako postoji fizička bolest, ona će uticati na psihu čoveka zbog bola, zamaranja, smanjene telesne funkcije, što će dovesti do neželjenih efekata na psihu, a preko regulatornih sistema povratno na telo, kada se još više pogoršavaju telesne funkcije. Takva osoba će imati smanjen interes za socijalnu integraciju, zatvara se, postaje asocijalna, ne prima više pozitivne signale iz društvenog okruženja, što takođe dovodi do pogoršanja fizičkog stanja organizma. U slučaju psihičkih poremećaja – na primer, kod psihoza, kada je poremećaj psihe primaran – takođe se ostvaruju negativni uticaji na telo, pa se mogu pojaviti somatske, to jest fizičke bolesti. Čovek koji ima problem sa socijalnim okruženjem takođe može da doživi psihički stres koji se posle može pretvoriti u somatsku bolest. Dakle, jedan određeni poremećaj može da započne sa bilo koje strane, a uspešno izlečenje će zavisiti od toga da li smo prepoznali inicijalni faktor jer nije svejedno da li ćemo ukloniti faktore sredine koji oštećuju organizam, lečiti psihozu ili korigovati socijalni status ili okruženje.

Ko je kome gospodar, a ko sluga u nužnoj interakciji?

Nema isključivog gospodara niti sluge. U zavisnosti od pacijenta ti odnosi će biti različiti. Lično bih rekao da su somatski ili fizički faktori primarni, ali će psihijatar reći suprotno. Bilo bi svakako tragično da lečimo depresiju ako to možemo postići promenom hrane.

Da li bolest nastaje kada sluga i gospodar pomešaju dnevni red i obaveze?

Postoji interakcija među sistemima. Poremećaj na jednom nivou vodi poremećajima na drugim nivoima. Ne može regulatorni sistem da preduzme nadležnosti fizičkog sistema, ali može da mu da pogrešne instrukcije. Takođe, somatski organi i tkiva ne mogu da zadobiju funkciju psihe, ali, ako su poremećeni, mogu dovesti do poremećaja psihe.

Može li telo da oboli od „nezdravih” misli?

Nezdrave misli su posledica stresa nervnog sistema, a nervni sistem je, uz endokrini i imunski sistem, glavni regulator funkcija svih sistema u organizmu. Zbog toga poremećaji na nivou nervnog sistema mogu izazvati poremećaje svih organa.

Šta je duh u medicinskom smislu?

Ako je duh ono što je deo života, ali može da napusti organizam, to je elektromagnetno polje koje se emituje iz svake ćelije, specifično je za svaku ćeliju ili tkivo, a integralno i za ceo organizam. Životni kod ostaje u genima i opstaje dugo posle smrti i na osnovu njega se može izvršiti identifikacija mnogo godina posle smrti.

Mogu li lekovi da oslabe duh i odškrinu vrata novim bolestima?

Mnogi lekovi imaju neželjena dejstva, pa samim tim mogu izazvati druge bolesti. Na primer, lekovi koji deluju na nervni sistem, poput antidepresiva, mogu inicirati somatske bolesti. Kada  lekovima lečimo simptome i znake bolesti, a ne upuštamo se u moguće uzroke, koji možda potiču iz spoljašnje sredine, ne postižemo potpupno izlečenje. Ono se može ostvariti tek eliminacijom uzorka , odnosno uslova za nastanak bolesti.