Vreme opasnog performansa

Čini se da je američka književnica Ketrin En Porter svojim romanom „Brod budala” još sedamdesetih godina prošlog veka poručila da kao društvo istinski plovimo na brodu budala. U tom uverenju nas učvršćuju i brojni događaji s početka ovog veka. Zanimljivo je da se roman vremenski poklapa sa ustoličenjem i ekspanzijom performansa kao umetničkog pravca u svetu. Zašto ovo ističemo? Ako malo bolje sagledamo stvaralački postupak književnice, možemo zapaziti da je siže romana upravo organizovan po modelu performansa. Slučajnost ili namera, u ovom trenutku ostaje nebitno. U brod „Vera” (ime je simbolično) autorka je spakovala tačno 978 likova (verovatno po broju likova jedinstven rekord u svetskoj literaturi). Putnici na brodu su svet u malom: tu su Nemci, Švajcarci, Španci, Kubanci, Meksikanci, Šveđani i neizbežni Amerikanci. Kao i u životu, njihov status određuje (putnička) klasa. Opet, kao i u životu, u potpalublju su najbrojniji, sirotinja (876 duša), dok je manjina u luksuznim kabinama. No ipak postoji jedan deo palube koji će neizbežno deliti i siromašni i bogati, nacionalisti i verski fanatici, učeni ljudi i budale. Tek tu, kao i u životu, performans počinje da radi. Na tom mestu sudaraju se predrasude, sebičnost, skudoumnost, moralna devijantnost, a mestimice i zračak dobrote i plemenitosti.

Zagledana u apsurd

I sociologija i istorija književnosti nas uče da umetnost i umetnički pravci mogu značajno uticati na društvo, ali i na vladajuću politiku i ideologiju. Romantizam je, recimo, propagirao borbu za nezavisnost potlačenih i nacionalizam; realizam je propagirao socijalističke i marksističke ideje; futurizam, nadrealizam i dadaizam su, između ostalog, kritikovali buržoasku kulturu itd. Performans, koji se začinje u prvim decenijama dvadesetog veka, možda najvidljivije u Kabareu „Volter” u Cirihu rane 1916. godine, svojim antipredstavama izriče osudu militarizma, buržoaske kulture i tradicionalne umetnosti. To isto nastavljaju brojni kreatori performansa sedamdesetih godina. Oni otkrivaju da je performans takav umetnički medij koji briše granice između umetnosti i života i bez zadrške kritikuje nazadne i represivne političke režime (Tanja Brugera s Kube, a i naša Marina Abramović nekim delom). Performansom „Gledanje u magarca” Marina Abramović je postavila pitanje kako reagovati na danas sveprisutni apsurd i kolike su granice čovekove izdržljivosti. I njeni performansi, kao i roman Ketrin En Porter, upozoravaju da se svi nalazimo na uzburkanom moru na brodu budala i da nismo svesni kakve sve budale odlučuju o našoj sudbini. Često je u medijima citirana navodna misao Šarla de Gola koja otprilike glasi: „Kad bi ljudi znali kakve budale odlučuju o sudbini sveta, grdno bi se uplašili.” U tom duhu u svojim romanima kroz satiru je govorio i američki pisac Kurt Vonegat. Po njegovom mišljenju, svet vode nemoralni, nesposobni i nedostojni ljudi.

Ako se sada osvrnemo na vreme sadašnje, zapazićemo jednu invertnu pojavu: performans kao umetnička ideja agresivno je uleteo u politiku. Tu opaku zamisao svakako su političarima servirali marketinški stručnjaci, specijalni savetnici i univerzitetska elita. Performans kao umetnički alat tako postaje omiljeno sredstvo političkog izraza. Svakako, imala se u vidu njegova, za obično oko, neprimetna moć. Misli se ovde na direktnu i radikalnu komunikaciju s publikom. Svežina performerskog izraza pomognuta je nečim što je novo, neviđeno, iznenađujuće, kreativno začinjeno maštom a neretko i humorom. Performans se tako u politici razvija u dva pravca: kao performans ideja u nagoveštaju ili kao vojni, intervencionistički ili čak radikalno teroristički čin.

Performans ideja bio bi najava Trampove invazije na Panamski kanal, prisvajanje Grenlanda ili raseljavanje Palestinaca i stvaranje turističkog raja na obali. Kao u svakom performansu, i ovo bi moglo da bude praćeno nizom manifestacionih činova, kao što su televizijski prenosi, državne svečanosti, konferencije za medije a možda čak i kakav vojni defile. Složićemo se, ovakav najavljeni performans morao bi biti začinjen komponentom iznuđene hrabrosti, ludosti ili budalaštine. Setih se ovde misli Meše Selimovića, koji reče da je budala opasna samo kad ima moć. Inače može biti smešna.

Manje opasni performansi bile bi vojne parade, studentski protesti praćeni šarenom ikonografijom transparenata, pištaljkama, trubama ili karikaturalnim lutkama političara. Svojevrsni performans bila je i studentska vožnja biciklima do Strazbura, trčanje do Brisela, ali i postavljanje stotina praznih šatora ispred Narodne skupštine od strane države.

„Spektakl” sa dronovima

U skorašnje vreme, međutim, svedoci smo izvođenja veoma opasnih i suludih vojnih performerskih zahvata. Palestinska invazija na Izrael uz pomoć teških mašina, kvadova, dronova, paraglajdera i, naravno, oružja svakako je imala obeležje nikad viđenog performansa. Filmska industrija bi se rado latila posla da takav performans prikaže svetu. Nažalost, on je bio iznenađujući i dobro skriven. Odgovor Izraela na, opet nikad viđeno, rušenje Gaze bio je novi performans sa svim obeležjima genocida. I on je imao prateću ikonografiju kojom se prikazivala druga strana medalje. Oni koji su poželeli da vide srušenu Hirošimu, sada su to mogli da vide u Gazi. Uostalom, performeri u vidu sedme sile su to radili i na ruševinama.

Nedavno smo imali prilike da vidimo delove performansa koji su izvele Rusija i Ukrajina. Zamislite kako je izgledalo nebo sa više stotina opasnih dronova koji su upućeni ka Moskvi pa onda isto toliko, s ruske strane, ka Kijevu. Kakav li je to performerski spektakl bio! Neki su, eto, imali sreće da vide to nebo, ali pojedini poslednji put. Mnogi od njih sve do tog trenutka očigledno nisu shvatili da plove na brodu budala i da njihovim brodovima upravljaju suludi kapetani. Ali šta se tu može, svaki je performans po svojoj unutrašnjoj logici vremenski ograničen. Desio se tog trenutka i više se ne može ponoviti.