Iskra lepote u filigranu: svedočanstvo srpskog zlatarstva

Zlato, dijamanti i drago kamenje oduvek su bili više od ukrasnog predmeta  simbol su vrednosti, statusa, lepote i zanatske veštine. Iza sjaja nakita, koji danas često doživljavamo samo kao vizuelni utisak, krije se slojevita priča. O njoj svedoče predmeti iz zbirke Etnografskog muzeja u Beogradu, ali i reči muzejskog savetnika Jelene Tešić Vuletić.

„Danas najčešće gledamo nakit kroz izlog, biramo ono što nam prija oku i tu se sve završava,“ rekla je Jelena Tešić Vuletić dodajući da je nakit mnogo više od toga. On je odraz načina života, društvenih odnosa, običaja, istorije i kulture. Svaki komad ima svoju priču.

Jedna od tehnika koja najbolje oslikava dubinu tog nasleđa je filigran, fina i zahtevna metoda obrade plemenitih metala, prisutna na našim prostorima vekovima.

„Filigran se izvodi utisnutim ili uvijenim srebrnim i zlatnim žicama, koje se oblikuju u razne ornamentalne i cvetne motive. On zahteva izuzetnu preciznost, strpljenje i posvećenost, ali i veliku umetničku imaginaciju,“ objasnila je Tešić Vuletić za Magazin i istakla je da je tehnika filigrana poznata još u drevnim civilizacijama.

Provodeći nas kroz istorijsku prizmu, Tešić Vuletić osvetljava duboke korene filigrana, ističući da se ova izuzetna tehnika javlja još u mikenskoj kulturi, Troji, na Rodosu i u Efesu, cveta kod Etruraca, dostiže svoj vrhunac u antičkoj Grčkoj između V i VII veka p.n.e., a potom se prenosi kroz ranohrišćanski period, srednji vek i vreme Osmanlija, da bi u Srbiji opstala kao živ zanat sve do početka 20. veka.

Kada govorimo o Srbiji i zborci Nakit Etnografskog muzeja U beogradu, posebnu pažnju privlači prsten iz Prištine, izrađen krajem 19. veka. Prsten je navabljen za pottrebe proslave stogodišnjice Karađorđevog ustanka 1906. godine i filigranskom izradom i simboličnom vrednošću svedoči o dubokoj povezanosti zanatske umetnosti i nacionalne istorije.

„To je tipičan primer filigranskog prstena sa glavom u obliku cveta, napravljenom od nekoliko rozeta postavljenih u krug i jedne u sredini“, dodala je Jelena Tešić Vuletić.

Još impresivniji su primeri filigranskih narukvica, posebno onih koje su pravljene za Svetsku izložbu u Parizu 1900. godine.

„Pirotski kujundžija Stojan Petrović izradio je narukvicu sastavljenu od deset elipsastih pločica povezanih u celinu, sa cvetnom rozetom u središtu. To je predmet u kojem se prepliću zanat, lepota i ideja o predstavljanju Srbije svetu,“ naglasila je Tešić Vuletić.

Drugu narukvicu, takođe za Pariz, izradio je poznati beogradski zlatar Radovan Pašković. Ona je sačinjena od pet segmenata u obliku rascvetalih ruža, izrađena od srebra sa vodenom pozlatom.

„Nakon izložbe, obe narukvice su poklonjene poklonjene Etnofraskom odeljenju Narodnog muzeja u Beogradu, a nakon toga izdvajanjem Etnografskom muzeju u Beogradu. To su predmeti koji imaju ne samo estetsku i zanatsku, već i reprezentativnu vrednost,“ objasnila je Tešić Vuletić, koja danas vodi zbirku „Nakit“.  

Ona je istakla da je suština čitave priče to da je filigran umeće koje budi sećanje.

„Nekada je dovoljan samo jedan pogled na takav nakit da se u ženskim očima pojavi iskra, a u duši mir. To je nakit koji govori. On nije samo lep on pamti.“

Tako filigran, kao simbol umeća i lepote, i danas svedoči o vremenima kada je svako zrnce srebra bilo oblikovano sa pažnjom, strpljenjem i poštovanjem prema tradiciji. U vremenu površnih utisaka i brze mode, on nas podseća da je lepota nekada dolazila iz dubine iz ruke, iz duše, iz zajedničkog kulturnog nasleđa.