Kako ljudi oblikuju umove mašina

Veštačka inteligencija ne može direktno da „uprlja” ili „promeni” biološku svest kao što bi to učinila hemija poput droge, bolest, operacija mozga, ali ima moćan posredan uticaj: menja načine na koje mislimo, učimo, osećamo i doživljavamo svet. U tom smislu, veštačka inteligencija već oblikuje našu svest – kulturno, psihološki i filozofski.

U početku beše reč, zapisano je u Bibliji. A danas možemo reći na početku bila je priča. Priče ne samo da uče ljude, već usmeravaju kako se sistemi veštačke inteligencije ponašaju i sarađuju. Narativno prajmiranje u master studijama upravljanja učenjem menja ponašanje – saradnja raste, sukobi se javljaju, mitovi su važni. U veštačkoj inteligenciji, priča nije pozadina, već arhitektura oblikuje način na koji mašine razmišljaju.

Danas, kako se veštačka inteligencija pretvara iz usamljenog alata u sintetičkog saigrača, deluje slična sila – ona koju tek počinjemo da razumemo. Nije ugrađena u silicijum ili izvorni kod. Ugrađena je u priču. Ili možda preciznije, u našu priču.

Naša ljudska supermoć

„Nedavna studija sugeriše da narativno prajmiranje može oblikovati način na koji agenti velikih jezičkih modela (LLM) sarađuju – ili ne sarađuju. Premisa istraživanja bila je zasnovana na ideji Juvala Hararija da su zajedničke priče ljudska „supermoć”, a ova lingvistička saradnja omogućila je čoveku da postane dominantnija vrsta na Zemlji. U ovoj studiji, LLM agenti su smešteni u simuliranu igru javnih dobara – ekonomski okvir koji se često koristi za merenje saradnje i ponašanja „slobodnog jahanja”. Svaki agent je bio pripremljen kratkim narativom pre nego što se uključio u igru – jedna priča je naglašavala zajedničku harmoniju i obostrani uspeh, druga se fokusirala na lični interes i individualna dostignuća, a treća je bila namerno nekoherentna, ne nudeći nikakav smislen tematski sadržaj. Rezultati su bili i fascinantni i poučni. Agenti izloženi kooperativnim narativima doprineli su do 58 odsto više kolektivnom fondu u poređenju sa onima koji su bili usmereni na lični interes, koji su težili da zadrže svoj doprinos dok su i dalje imali koristi od napora grupe”, navodi Džon Nosta, poznati inovativni filozof i teoretičar, u svojoj kolumni za magazin „Psihologija danas”.

Oni koji su bili usmereni na individualističke priče bili su skloniji da zadržavaju resurse, težeći kratkoročnoj dobitci na račun uspeha grupe. U međuvremenu, agenti koji su bili hranjeni nekoherentnim narativima pokazivali su nepredvidivo, nestabilno ponašanje – oscilirajući između saradnje i povlačenja i to nije bila samo stilska varijabilnost, već merljiva promena u bihevioralnoj orijentaciji pokrenuta pričom.

Ne samo podsticanje – programiranje pričom

Često razmišljamo o LLM-ovima kao reaktivnim – generisanje teksta na osnovu podsticaja, verovatnoća i obrazaca. Ali ovo istraživanje sugeriše da priče, govor, razmišljanja posebno ona koje simuliraju norme, ciljeve ili zajedničku svrhu – služe kao koren za određeno ponašanje.

„Na neki način, Juval Harari tvrdi da tajni sastojak čovečanstva nije bila inteligencija – to je bila fikcija. Naša sposobnost da se uskladimo kroz zajedničke mitove omogućila je koordinaciju na velikom obimu. Sada, u čudnom ogledalu, vidimo da mašine reaguju na nešto slično. Ono što je sporno je što sa moći dolazi paradoks. Ovo preoblikuje usklađenost veštačke inteligencije kao kulturni i etički izazov. Ko odlučuje koje su priče vredne pažnje? Da li bi narativno prajmiranje moglo biti kooptirano da bi se promovisala pristrasnost ili čak manipulacija?”, objašnja Nosta.

Kompleksna tema

Pitanje da li veštačka inteligencija može da utiče na ljudsku svest je duboko i kompleksno. Zapravo već postoje aspekati života koji su označeni kao kritični kada je u pitanju uticaj mašina na ljude i njihovu svest.

Naime, AI ima snažan uticaj na percepciju stvarnosti jer algoritmi koji kreiraju i filtriraju sadržaje utiču na to šta ljudi vide, čitaju i doživljavaju, što može promeniti način na koji percipiraju svet. Takođe, dipfejk tehnologija, generativni tekstovi i druge forme manipulacije mogu stvoriti lažne utiske ili uspomene. Ovo ne menja svest u neurološkom smislu, ali utiče na doživljaj realnosti. Takođe, korišćenje AI kao asistenta smanjiće potrebu za memorisanjem, ali i povećavajući kapacitet za kritičko razmišljanje i strateško planiranje. Ako AI simulira svest kao u naučnoj fantastici, ljudi mogu da počnu da preispituju šta je uopšte svest i gde je granica između čoveka i mašine i to može dovesti do dubljih promena u kolektivnoj samosvesti čovečanstva.