Prošlost umivena po pravilima 21. veka

Kada zakoračimo u muzejske sale, često se zanesemo tišinom i svetlom koje miluje prošlost. Zastajemo ispred vitrina, opijeni patinom vremena. Ali, retko pomislimo ko je sve zaslužan što ta prošlost diše ispred nas, ko je umetničkom veštinom oživeo predmete, slike i prostore. Upravo tu, iza svakog dobro postavljenog eksponata stoji tim nevidljivih umetnika, a među njima Teodora Bat, aranžer dekorater i viši tehničar za realizaciju muzejskih programa u izdavačkoj delatnosti.

„Muzejska izložba nije samo prikaz artefakata”, počinje ona svoju priču, „to je scenografija jednog sećanja, vizuelna simfonija u kojoj svaki element od izbora boja do ugla svetla ima svoju priču i razlog”. U toj simfoniji, digitalna štampa je instrument koji omogućava da stara fotografija ponovo progovori, a tekstura jedne davnašnje tkanine ponovo zablista.

Savremena tehnologija pružila je muzejskim radnicima nešto što je nekad bilo nemoguće, mogućnost da rekonstruišu, približe i ponekad čak i spasu fragmente prošlosti.

„Profesionalni je izazov kada imate priliku da jednu staru fotografiju, koja leži u fioci muzeja priličan broj godina, koja nije odolela vremenu, počela je da propada na neki način, oživite i izvučete iz senki vremena i starih tehnologija na novo svetlo dana. Posebno kada ugledate neki novi detalj do tada nepristupačan, na primer deo nošnje koji u kompletu predstavlja značajnu informaciju za kustosa etnologa naučnika. Kada komad nakita, detalj pregače, rukavica, izrone iz tame, zadovoljstvo je obostrano, kustosa i likovnog umetnika, koji je uspeo da upotpuni njegov rad, ideju, izložbu koja za svoj krajnji cilj ima komunikaciju s posetiocima”, kaže ona za „Magazin”.

Upravo taj trenutak kada nešto sakriveno ispliva na površinu, najviše inspiriše.

„Možda to zvuči kao mala stvar, ali u svetu muzeologije, svaki detalj može biti ključ. Ponekad jedan piksel otkrije vezu, geografiju, simboliku pa čak i novu priču”, naglašava naša sagovornica.

Ali Teodora ne radi sama. Izložba je, kako kaže, kolektivna umetnost. Kustos istražuje, konzervator čuva originale, pedagog osmišljava kako da tu priču približi mladima, fotograf je tu da uhvati pravi kadar, a Teodora stvara atmosferu.

„Mi ne radimo izložbu za zidove. Radimo je za ljude. I želimo da ih dodirne. Da osete, da zapamte”, ističe Teodora Bat.

Zahvaljujući digitalnoj štampi, muzej danas može da bude i galerija i pozornica i učionica. Može da pruži doživljaj.

„Sada zidovi govore. Tekstovi se utapaju u pozadine, fotografije postaju tapete, stari rukopisi se ’prošetaju’ kroz prostor kao projekcije. Stvaramo scene u kojima se istorija dešava pred očima”, zaključila je Teodora Bat.