U sistemu korporativne kontrole

U poslednje vreme pratim ono što objavljuje briljantna američka istraživačka novinarka Vitni Veb. Uz to, pratim i šta ima da kaže, a govori dosta često, nekadašnji ministar finansija Grčke Janis Varufakis. Kombinacija njihovih analiza daje prilično jasnu sliku o stvarnom stanju stvari u kapitalističkom svetu danas. To bi izgledalo ovako. Transideološka korporacija je ekonomska tvorevina, najčešće ogromnih razmera, koja ne polaže račune nikome. Ona je proistekla iz fuzije civilnog i vojnog sektora. To je varijanta korporativnog fašizma koji je bio glavna Musolinijeva ideja o državi. Danas varijacija te ideje uzima maha jer je neophodna da bi se pobedilo u trci koja se zove – kontrola razvoja veštačke inteligencije. Ko treba da bude pobeđen? Naravno, Kina, koja je nametnula društveno-ekonomsko-tehnološki model i kao pretnju i kao uzor za dosadašnji neoliberalni, unipolarni model kapitalizma, koji je, po Varufakisu, neslavno propao. Jedino Evropska unija (po njemu, anemična neoliberalna utopija) pokušava da održi taj model u životu. Rezultat je epohalno zaostajanje za Amerikom i Kinom. Amerika se ponajviše opredelila da postane „veći Kinez od Kineza”. Dakle, društveni inženjering ogromnih razmera je u toku.

Razvoj veštačke inteligencije (VI) vrlo brzo će doći do kvocijenta inteligencije od čak 6.000 (kvocijent genijalnog ljudskog bića je obično između 180 i 200). Postavlja se pitanje – šta se tada dešava. Svetu, ljudima, prirodi. I ko to, i na koji način, kontroliše i time upravlja? Inženjering koji je u toku brzim koracima počinje da privatizuje državu i stvara novi sistem kontrole koji se locira u privatni sektor. Duboka država, kako god je doživljavali, od vidljive države preuzima sve što joj je neophodno da stvori taj novi kontrolni sistem. Naravno, ovaj kontrolni sistem je u svojoj osnovi digitalan, a ogroman posao kontrole u realnom vremenu prepušta se moćnim mehanizmima VI. Na čemu će biti zasnovan taj novi sistem totalne korporativne kontrole? Na onom što Kina već uveliko ima ne samo u planovima već i u primeni. Prvo, univerzalna, digitalna, lična karta. Drugo, fiskalna politika koja je odgovorna bankama. Treće, u potpunosti digitalizovan monetarni sistem. Četvrto, sistem socijalnog kredita (zasluga).

Digitalni koncentracioni logor

Prvog dana svoje vladavine Donald Tramp najavio je ulaganje od 500 milijardi dolara u data centre širom Amerike koji će biti u stanju da izvedu taj masivni inženjering. Oko njega bili su okupljeni najvažniji big tech moguli, vlasnici transideoloških korporacija koje treba i da sprovedu zadati inženjering i onemoguće Kini da pobedi. Ljudi kao što su Varufakis i Vitni Veb vide da taj inženjering znači stvaranje digitalnog koncentracionog logora jer, sva ta tehnologija nije namenjena da pomogne svetu i „običnom čoveku”, već je namenjena za totalnu kontrolu sveta i „običnog čoveka”. Recimo, u Britaniji je već sada jedina veza između građanina i njegove države – digitalna. U Norveškoj, u monetarnom sistemu, samo tri odsto je gotovina. Sve ostalo su digitalne transakcije. Čak i kod nas, u Srbiji, građanin teško da može više da ostvari kontakt sa katastrom, osim digitalnim putem. U svetu primenjene farmacije i nanotehnologije mRNK vakcine, poput onih za kovid, treba da doprinesu stvaranju interneta tela – ljudskih organizama. Gde se, onda, predviđa pojava „personalizovanog zdravstva” koje smo i mi, kao država, pre nekoliko dana, počeli naveliko da hvalimo, ponosni što smo se uključili. Ali u tom delu inženjeringa ne radi se o tome da se dođe do novih načina izlečenja od bolesti. Radi se o kibernetskom bio-alatu koji se koristi polazeći od toga da su starije generacije neodržive u finansijskom smislu. Koštaju mnogo da bi trajale i ostale u životu. Otud se, odnedavno, posvuda na Zapadu zagovara ideja o umiranju uz pomoć „sistema”. Personalizovano zdravstvo, kroz internet tela, hoće da ima uvid i da vrši kalkulaciju o svakom pojedincu. Kalkulacija glasi – da li si više vredan živ ili mrtav. Ovi digitalni kontrolni alati, kojima rukovodi veštačka inteligencija, treba da reše dva zadatka. Prvo, skladištenje podataka u ljudske organizme. Drugo, izvlačenje energije iz svakog ljudskog tela. Energije koju čovek, samim življenjem, proizvodi svaki dan. Dakle, ideja je da se ljudsko telo pretvori u pandan onome što poznajemo kao kompjuterski server.

Da bi sve to moglo da se desi, kako kaže Dejvid, moj prijatelj iz Kalifornije, „moraju da se otpuste iz službe svi šerifi pre nego što lopovi stignu u grad”. A to se, kako vidimo, u Americi uveliko dešava. Šta se u međuvremenu dešava u Evropi? Varufakis smatra da je EU projektovana kao tržište bez demokratske nadgradnje. I kao takva, ona ne funkcioniše. Jasno se vidi i zbog čega. Prvo, fiskalna pravila ograničavaju države članice i sprečavaju investicije u javni sektor. Drugo, „Trojka” (Brisel, Evropska centralna banka i MMF) nameću štednju umesto stimulacije ekonomije, što dovodi do stagnacije. Treće, ne postoji zajednički budžet EU pa se krize rešavaju ad hok, a to dovodi do nejednakosti između severa i juga. Četvrto, Evropa nema sopstvene tehnološke gigante kao što su „Gugl”, „Amazon”, „Alibaba” itd. i postaje potpuno zavisna od američkih i kineskih platformi. Evropska unija je samoproglašeno carstvo regulacije. Realnost ovoga je previše regulacije, nedovoljno inovacije. Dok SAD i Kina ulažu u VI, „klaud” tehnologiju i kvantne računare, Evropa forsira GDPR (regulaciju korišćenja ličnih podataka) i kažnjavanje tehnoloških kompanija, najčešće po osnovu oštrih cenzorskih propisa. Varufakis vidi da Evropa gubi vreme u birokratskim prepirkama bez jasne vizije, što je dovodi u položaj „tehnološke kolonije” Amerike i Kine.

Kolonija kolonije

Ako je Evropa postala kolonija, onda mi, mali i nejaki, moramo da se zapitamo kako to da smo postali „kolonija kolonije”. U Bosni se jasno vidi taj kolonijalni model gde gubernator Nemac vedri i oblači. U Srbiji se sve više vide i osećaju posledice našeg kolonijalnog položaja – niske plate, pad životnog standarda, rast cena, korupcija i nejednakost. Evropska unija podržava privatizaciju svega i deregulaciju tržišta, što dovodi do gubitka radnih mesta i dominacije stranih kompanija (pa i onih transideoloških). Evropska unija, kada je kolonizator, daje podršku autoritarnim režimima u zamenu za „stabilnost”. Dok zvanično zagovara vladavinu prava, ne sprečava proneveru novca datog iz svojih fondova. Insistiranje EU na geopolitici i sprečavanju uticaja Rusije i Kine zanemarilo je podsticanje unutrašnje demokratije. Evropska unija se, u suštini, pretvorila u faktor destabilizacije. Odugovlačenje sa članstvom u EU zbog insistiranja na neoliberalnim rešenjima dovelo je do zamora građana, a magična mantra „zaslužićete kad ispunite” odražava nadmenost kolonijalne ideologije. Protesti u Srbiji su odraz nezadovoljstva neoliberalizmom, autoritarizmom i kolonijalnim položajem. Sve više se uviđa da EU nudi lažna rešenja, a da „proširenje” neće rešiti probleme ako se ne promene njene kolonijalne aspiracije. A one, to se vidi, neće biti promenjene iz više razloga. Pre svega zbog toga što ni sama EU nije u stanju da donese sudbinske odluke o sebi samoj. Tako se stvara začarani krug u kome niko nema snage i mudrosti da izračuna stvarnu kvadraturu kruga.