Verujte u svoje snove

Zatekli smo ga kako se žali da je baš slučajno uganuo nogu na kojoj na sceni nosi gips kao Pik, tačnije, u ulozi kojom je „pokupio” gotovo sve cveće već na prvoj pretpremijeri novopostavljenog mjuzikla „Balkan ekspres” Pozorišta na Terazijama.

Dok sam ulazila u kultni pozorišni bife glumaca, pevača i igrača poznatih muzičkih predstava, razmenjivao je informacije sa svojom alternacijom u ovoj ulozi Arsenijem Tubićem koji je „uganuo, isto desnu, ali ruku”. Ipak, predstava ne sme da trpi, rekli su uglas, obećavajući da će se još tog dana naći na probi.

Džentlmenski, Miroljub Turajlija je na kraju iste pretpremijere uhvatio pod ruku svoju partnerku i prvakinju pozorišta Jelenu Jovičić i zajedno s njom na poklanjanju publici poneo cveće kojim su ga obasuli. Odigrati našem gledalištu verno ulogu tragičnog Pika, kog pamte po sjajnom Bori Todoroviću u istoimenom filmu, za njega je dugo sanjani san.

„U prvobitnoj podeli dok smo vežbali za premijeru, igrao sam Ernija Nemca intendanta. Dobio sam izuzetno efektnu epizodnu rolu. Odjednom saznajem da glumac koji tumači Pika odustaje od uloge koju sam, kao neko kome je Bora Todorović uvek bio idol, od početka priželjkivao. Već igram, inače, u 'Maratoncima' u reviji 'Veče mjuzikla' Đenku, čuvenu Borinu ulogu. Ali, bio sam presrećan što sam dobio tako veliku ulogu.”

Uloga Pika, u kojoj zbog duhovitosti u izvođenju neprestano dobija aplauze praćene smehom, najdraža mu je jer je, kaže, poenta da Pik bude nosilac komične linije u celom komadu. On ne samo da u tome mora da ima šarma, već i da nađe pravi balans i umetnička sredstva da to ne bude karikatura.

„Ponekad se akteri nasmeju i od muke jer su situacije u kojima su se našli teške. Oni se bore za goli život, a da bi izdržali u svemu, moraju da nađu bar nešto smešno. Mi glumci upadamo u kliše koji se od nas očekuje. Kad reditelji vide da si u nečemu dobar, stavljaju te u kalup, iz kojeg sam konačno, kao iz zone komfora, želeo da iskočim.”

Smatra da je „Balkan ekspres” danas izuzetno aktuelna predstava. U smislu da su likovi obični ljudi, umetnici, koji se nehotice nađu u situacijama za koje nisu pomislili da mogu da im se dogode u životu, u kojima su im odjednom egzistencija, pa i goli život ugroženi. Ubačeni su kao muzikanti u situacije koje bi nekog drugog naprosto naterale na beg, a oni se odluče da ostanu i prilagode se, kao što se i mi često prilagođavamo nečemu što nismo birali.

„Trenutno se kao društvo nalazimo u jednom globalnom i lokalnom procesu koji nismo sami odabrali, situaciji koja je sve osim pozitivna, vedra i prosperitetna. Ali mi odlučujemo da budemo ovde, prilagodimo se i promenimo koliko god možemo, da iz toga izvučemo najbolje po nas i po društvo. Njih troje-četvoro u tom komadu su slično tome u nametnutim zadacima koje moraju da izvrše i zato su aktuelni. Ta banda, kako ih Nemci nazivaju, vapi za mirom i stabilnošću, za sigurnošću i pravdom, ali ih one ne stižu. Završna scena je tragična. Voleo bih da oni imaju još neku šansu, jer postoji replika koju Popaj izgovara, a to je: 'Ko zna, možda ćemo mi jednom uspeti da napravimo nešto veliko u životu.' Nije im se dalo, osim poslednjeg požrtvovanog čina. Zato je uloga Pika važna – kroz ceo komad on deluje, ističući da je invalid jer je u gipsu, kao najslabija karika i najplašljiviji. A na kraju je on heroj.”

Među ranijim ulogama koje su uticale na njegovu karijeru ističe ceremonijal majstora iz „Čikaga”, predstave koju inače smatra prekretnicom u Pozorištu na Terazijama, ka novom i modernom mjuziklu. Takođe, sebe vidi i u ulozi Buče u komadu „Cigani lete u nebo” u kojoj igra od premijerne podele, znači punu 21 godinu od 23 koliko je u ovom teatru. Draga mu je i uloga Pote iz Manetove radionice u „Zoni Zamfirovoj”, mala ali energična i dinamična da se posle predstave oseća kao da je igrao u 'najtežem' mjuziklu na svetu. Hari iz „Flešdensa” mu je još jedna omiljena rola. Pozorište na Terazijama, smatra, dokazalo je svoj kvalitet upravo dugotrajnim i izuzetno posećenim mjuziklima. Za neke predstave je nemoguće naći kartu.

Van pozorišta za njega je najznačajnija uloga Dobrice kog je tri godine tumačio u popularnoj TV seriji „Igra sudbine”. Toliko dug period značio mu je da se kao pozorišni glumac nauči trikovima u glumi pred kamerama, premda se pojavljuje u mnogim serijama pre toga, kao što su „Ljubav, navika, panika” i druge.

Inače, Novosađanin se u Beogradu obreo sa 21 godinom kada se kao student glume, u klasi Miše Janketića, odazvao na audiciju Pozorišta na Terazijama. Za drugi krug audicije u koji je ušao, kaže, radio je kao štreber, kakav i danas priznaje da jeste. Žiri u kojem su bili Miša Vukobratović, Dragan Vujić Vujke i Milenko Zablaćanski obavestio ga je da je dobio stalan angažman. Celu četvrtu godinu fakulteta, kaže, živeo je u autobusu između dva grada. Odmah je „uskočio” u komediju „Dr” i u glavnu ulogu umesto Zablaćanskog koji ju je po godinama prerastao. Iste godine dobio je i ulogu Dudija u za njega prvoj premijeri – mjuzikla „Briljantin”.

Bilo je to sve na oronuloj sceni „Teatra T” kod Vuka na koju je terazijsko pozorište bilo premešteno tokom renoviranja. I u tim neuslovnim prilikama nastale su božanstvene predstave. Seća se svečanog otvaranja renoviranog pozorišta na Terazijama 2006. godine, kada i nastaje „Čikago” u režiji Kokana Mladenovića. Već 2007. pamti kao još jednu bitnu godinu u svom i životu ovog pozorišta u koje tad dolazi Čet Voker, koreograf i reditelj iz Njujorka, da bi napravio veliku audiciju za doškolovavanje u najprestižnijoj školi mjuzikla „Džejkob spilou”. Posle deset dana za stipendiju te škole izabrao je balerinu Milicu Pavlović i njega.

„Ponosan sam što sam završio njujoršku mjuzikl školu. Škola se nalazi u šumi, izolovana od grada i u njoj časovi traju ceo dan. Vratio sam se s velikim znanjem, ali nisam prihvatio ponudu da ostanem na Brodveju. Smatram da je teško ostvariti karijeru na stranom jeziku. Te jeseni Voker se vratio u Beograd i režirao mjuzikl „Kabare” u kojem sam imao veliku ulogu Ernesta Ludviga. Inače, nisam završio muzičku školu, iako svi u pozorištu pevamo, ali sam na akademiji glume radio s profesorkom Vesnom Predojević, glumicom našeg teatra. Od prve godine govorila mi je: 'Ti si za Terazije.' Nisam to ozbiljno shvatao, više me je igra zanimala. Bio sam državni prvak u latino plesovima još u osnovnoj školi.”

On je jedinac majke zdravstvene radnice i oca direktora škole, potiče iz porodice u kojoj se niko nikada nije bavio umetnošću. Iznenadno, u trećem razredu srednje, odlazi na sve predstave u SNP-u. Akademiju je upisao iz prve, premda je u isto vreme išao i na prijemni iz biologije. I da nije bio izabran, kaže, pokušao bi ponovo. Dragoceno iskustvo bio je i rad s Jasnom Đuričić, dobitnicom „Dobričinog prstena”, na trećoj godini. Takođe, dani provedeni sa Ljiljanom Stjepanović, koju zove majkom, u ovom pozorištu bili su važni za Miroljubovu ulogu u njemu.

„Sledite svoje snove. Trudim se da budem realan i racionalan, ali i da težim svojim željama. Ta težnja je najvažniji pokretač, s tim da ti snovi treba da budu racionalno ostvarivi. Ljudi treba da budu skromni, ali da imaju svoje ciljeve, da budu ispravni u postupcima dok idu ka njihovom ostvarenju, da budu pošteni, da budu spremni na pad, ali dovoljno jaki da posle pada ustanu. S takvim odnosom prema životu mislim da je svaki od tih ciljeva ostvariv”, poručuje glumac.

Pozorište nas uči da rešimo konflikt

„Veliki glumac Miša Janketić na akademiji nas je učio pozorištu. Tome da ima i predstava koje su tu da razgale, ali da sve one postavljaju publici neka pitanja. Cilj pozorišta je da gledalac tokom tih sati provedenih u gledalištu pokuša na njih da odgovori, da se uhvati ukoštac sa životom i pokuša u sebi da nađe snagu i motivaciju da reši probleme. Na sceni je uvek neki sukob, a gledajući kako ga drugi savlađuju, mnogi mogu da pomognu sebi da reše svoje konflikte.

Voda kao inspiracija

Okrećući se poslednjih godina prirodi, glumac je prodao stan u centru Beograda da bi kupio u Višnjici novi, okružen zelenilom i koji gleda na Dunav. U Novom Sadu, takođe, ima vikendicu pored Dunava. Voda je za njega inspiracija, kaže, krepi ga, daje mu snagu i volju. I zimi i leti putuje na more, na kojem je otkrio svoj drugi grad – Herceg Novi. Svaki odmor vidi kao aktivan: u Bokokotorskom zalivu često je na festivalima, stekao je mnogo prijatelja, a pored reke kad je u Novom Sadu redovno obrađuje baštu i neguje cveće.

Mačka u glavnoj ulozi na sceni

U oronulom pozorištu u kojem je bio smešten „Teatar T” dešavale su se razne anegdote. Ta zgrada bila je puna mačaka. U jednoj predstavi na sceni se iznenadno pojavila maca koja se uzverala uz zavese usred predstave i dobila aplauz. „Pričali smo potom: eto koliko se mi trudimo da dobijemo aplauz, a mački je dovoljno da se pojavi.”