Bajke o deci iz komšiluka

Bio je predsednik Mense Srbije i jedan od najuspešnijih rešavača testa inteligencije na svetu. Uroš Petrović danas je pisac bajki i knjiga o zagonetkama i mozgalicama.

Gostuje kao predavač na fakultetima i školama u zemlji i inostranstvu, kao i u kompanijama, na poslovnim forumima i kongresima.

Na naše pitanje da nam kaže koliko su važne bajke za odrastanje, odgovara:

– Svoje mišljenje o tome čak sam odštampao i na koricama: Svaka bajka koja je utkana u nečije detinjstvo čini ovaj svet boljim mestom, a boljitak velikoj plavoj kugli nikada nije bio potrebniji.

Prva asocijacija na sopstveno detinjstvo su igra, stripovi, pustolovine. Tim redom. Deo najranijeg detinjstva proveo je u Gornjem Milanovcu, koji je pružao još više prilika za avanture u prirodi. To je, kaže, i obeležilo ono čime se sada bavi.

Teretana za neuronsku mrežu

Urošu je dok je bio dete majka čitala bajke pred spavanje, a kasnije čitao ih je sam. Da nije tako bilo, priznaje, bilo bi prilično nemoguće da ih danas piše. Baš-Čelik i Biberče bile su mu omiljene bajke, čak i u formi stripa maestralnog Đorđa Lobačeva. Pored Diznijevih legendarnih priča, kasnije je čitao bajke raznih naroda iz čuvene edicije „Narodne knjige”, od onih koje je sačuvao narod Inuita do maorskih, s južnih mora. I svih između.

U njegovim bajkama, koje su prevedene na više svetskih jezika nema princeza i zmajeva. One su savremene priče, tek ovlaš izmeštene iz sveta stvarnosti.

Napisao ih je preko trideset, i kod nekih se jedva prepozna trenutak kada se dogodi nešto nestvarno. Voli da piše o deci kakva postoje i u komšiluku. Između redova, tako saopštava mališanima da se bajkovita pustolovina može dogoditi i njima, samo ako dovoljno veruju u čuda. I naravno, ako nauče da ih prepoznaju.

– Najbolje za moje bajke dogodilo se nedavno – otkupio ih je izdavač iz Rusije. Dakle, zemlja čuvena po divnim bajkama izabrala je da objavi i moje. Nije loš znak – dodaje Uroš.

Šeretski odgovor nadovezao se i na pitanje ima li mesta u savremenim bajkama za likove poput Snežane i sedam patuljaka, Crvenkape, Tri praseta, Ivice i Marice...?

Kaže, ne samo da bi trebalo pronaći mesta za te klasike, ono bi moralo da bude rezervisano, pod pretnjom angažovanja „pauka”.

Napisao je i veliki broj priručnika za razmišljanje i pomoć mlađima u razvijanju moždanih vijuga, uveren da mozganje zasigurno menja svet. Često, kako duhovito dodaje, i nabolje.

– Mozgalice su mi pomogle u velikoj meri za razna postignuća – za pisanje knjiga, osmišljavanje nekoliko stonih društvenih igara, osvajanje nekoliko prvih mesta na konkursima za najbolju fotografiju, prijavljivanje desetak patenata... One su teretana za neuronsku mrežu. Sasvim sam uveren da se kvalitetno promišljanje isplati na svim poljima. Čak i na agrarnim – kaže u svom stilu naš sagovornik.

Kao neko ko je više usmeren na „treniranje” vijuga kod dece, interesovalo nas je da li i stariji mogu da postanu pametniji i da očuvaju ili čak poboljšaju pamćenje i razmišljanje?

Druženje sa Ršumom

– Naravno da mogu! Time se s radošću bavim. Radim sa svim uzrastima – od predškolaca do menadžera vrhunskih kompanija. Umna gimnastika je neophodna za sve, a pogotovo za starije ljude, ukoliko žele da um održe britkim što duže. S radošću sarađujem i družim se s Ljubivojem Ršumovićem, legendarnim Ršumom. I danas, kada ima osamdeset i šest godina, ima bistrinu uma i obnovljivu energiju da se druži s decom, putuje, stvara. Radoznao je kao mladunac. Ali postoji tajni recept za tu vitalnost uma: Ršum svakoga dana u godini napiše po jednu pesmu! Popunjava sudoku. Rešava moje zagonetke. Druži se s ostalom decom – nabraja Petrović.

Danas je sve mnogo lakše, dodaje i objašnjava:

– Zar internet nije dostupan i prepun besplatnih lekcija iz svih oblasti, od stranih jezika do uputstava za pravljenje kućica za ptice? Ne prođe dan da i ja u ovim godinama ne naučim nešto novo. Često su mi ta čudna, nova znanja potrebna da bih bolje upoznao ono o čemu bih da pišem – nedavno mi je bilo potrebno da naučim kako se penje na palmu i bere kokosov orah. Posle nekoliko sekundi naučio sam oba postojeća metoda, uz prigodan snimak u boji! Pre samo nekoliko decenija, za istu informaciju morao bih da pretražujem bezbroj polica u biblioteci.

I još dodaje:

– Danas ti Aleksandrijska biblioteka stoji u džepu. Samo ukucaš i sve ti piše. Ali, naravno, nekad je najteže baš kad ti je sve tu. Naime, da bi nešto stvarno naučio – moraš da poželiš i da se usredsrediš. Na putu bilo kakvog korisnog saznanja na internetu moraš prvo da žmureći provozaš slalom kroz bezbrojne zabavne i besmislene sadržaje, uključujući tu i mačke koje sviraju klavir ili neodoljive sukobe turista s majmunima.

Kad ne mozga i ne piše, čime se bavi, kako ispunjava slobodno vreme?

– Osećam zov divljine, možda i zbog toga što sam u detinjstvu obožavao knjige Džeka Londona. Voleo sam i Vinetua, čuvenu pripovest Karla Maja. I ta knjiga liči na bajku, makar po jasnom prepoznavanju dobra i zla. Ta knjiga je oda čovečnosti. Na kraju, svi mi koji smo čitali, stigli smo i do jedne od najčudesnijih bajki svih vremena – „Gospodara prstenova” dobrog profesora Tolkina – odgovora.

Osim toga, otkriva i da kad ugrabi slobodno vreme, sklanja se pod okrilje šume.

– Hlad velikih krošnji mi prija. Volim i gljive. I ptice. Možda zbog te ljubavi prema drveću imam pasiju da sadim stabla. Do sada sam posadio više od hiljadu i dve stotine sadnica – izračunao je Uroš Petrović.

Novi projekat na kojem mozga

Uskoro izlazi iz štampe Petrovićeva četvrta zbirka bajki s maestrom ilustracije Aleksandrom Zolotićem. Potom, jedva čeka da vidi i kako je Ana Grigorjev, čuvena po svojim bajkovitim ilustracijama i daleko van granica ove zemlje, ukrasila tropsku bajku „Tirkizna deca”.

– Da ovo ne bude samo godina bajki, u planu je i objavljivanje knjige koja pripada novoj formi – poluroman, polumanga. Radni naslov je „Beogradska manga”. Likovne delove tog eksperimenta nacrtao je Vukašin Gajić, tajanstveni brat Alekse Gajića, inače najbolje čuvana tajna srpskog stripa – kaže naš sagovornik.

Izvan ustaljenih okvira

Uroš Petrović (1967) autor je dvadeset sedam knjiga i dobitnik brojnih nagrada za književnost za mlade. Knjige su mu do sada objavljene u Italiji, Mađarskoj, Grčkoj, Rusiji, Sloveniji, Rumuniji, Severnoj Makedoniji i Češkoj, kao i na engleskom jeziku. Po njegovom nagrađenom romanu „Peti leptir” snimljen je prvi i još uvek jedini dugometražni 3D film u istoriji srpske kinematografije. Autor je i više originalnih stonih društvenih igara, od koje su tri nagrađene priznanjem „Dobra igračka” Prijatelja dece Srbije i dve nagradom „Gran-pri za igračke sa svrhom”.

Podsticao je naciju na razmišljanje i unutar kultnog serijala „Fazoni i fore”, kao i u kvizu „Potera” kao sastavljač pitanja i kvizu „Lavirint” kao tvorac lavirinta. Autor je koncepta „Zagonetna pitanja”, kao i programa za usavršavanje „Kako razmišljanjem izvan ustaljenih okvira doći do novih ideja i rešenja?”, „Zagonetne iluzije mozga”, „Socijalni tango”, „Mozgaonica za bolji svet”…

Prati ga 40.000 ljudi

– Moj instagram profil (@urospetrovicofficial) prati više od 40.000 ljudi i uz pomoć njega vežba vijuge. Naime, stalno objavljujem neku vrstu slikovno-verbalnih zagonetaka, bez priloženog rešenja. Redovno dobijam odgovore od ljudi svih obrazovnih profila i različitih životnih doba. Oni koji su se u početku mučili da ih reše, danas to savladavaju brzo i lako – još jedan dokaz da i logika može da se utrenira – poručuje naš sagovornik.