Nepotrebne lekcije

Čoveka po reči upoznajemo. Po tome šta govori i kako govori. Ali i po tome kome govori, kada govori i koliko govori. Reč je slika čoveka. Zato još antički filosof Sokrat uzviknu: Govori da bih te video!

Reči su seme iz kojeg bi trebalo da iznikne kakvo dobro delo. Jer, čovek – sam iz dobra sazdan – stvoren je da dobro čini i da dobro stvara. Ali, nažalost, čovek često pada, pa praznoslovi, reč obesmišljava ili je na zlo koristi, da čoveka unizi i uvredi, da na kakvo rđavo delo navede, zlo da prizove ili učini. Reč kao oruđe koristi. Otuda srpski pesnik Branko Miljković zavapi: Ubi me prejaka reč.

Čovek rečju snaži ili iscrpljuje, leči ili truje, miluje ili bol nanosi, gradi ili razgrađuje, oživljava ili ubija...

Pokazatelj duhovnog stanja

Reč pokazuje duhovno stanje čoveka. Duhovno zapušten čovek uglavnom nije svestan kome sve služi. Za čoveka se bori – jer je on taj kome je dato da čuva dobro i da na temelju dobra stvara ili se posredstvom njega u svet unosi i preko njega širi zlo.

Nemarnim čovekom se lako manipuliše. On kao takav neprimetno postaje sluga onoga koji radi protiv čoveka, onoga koji bi od njega da načini vojnika zla.

Na razne načine nastoji se da se dođe do čovekovog srca. Često ne iz ljubavi, već zarad interesa. Licemerje prazninom odzvanja. Duhovno prosvetljen i duševno senzibilan čovek to pronicljivo spozna.

Praznim rečima ne osvaja se srce.

Ali, i pored toga, mnogi bi praznim rečima privid da stvore.

U našem vremenu ukorenila se u narodu neka nedolična praksa, ophođenje među ljudima koje udaljava čoveka od čoveka. Ohladnelo srce kod ljudi, pa i radost presahla u susretu čoveka s čovekom. Umesto da bude napojen ljubavlju, čovek iz susreta s čovekom bez dovoljno ljubavi odlazi emotivno zakinut i ispražnjen, tužan i tegoban.

Kao kakva epidemija raširio se ružni manir: kad s nekim stanete da porazgovarate, on odmah počinje da vam drži lekcije: daje kojekakve savete, iako ih ne tražite, iznosi svoje mišljenje i počinje da vas ubeđuje da i sami tako postupate. Ukoliko se ne prihvatite njegovih reči, on kreće da ih, kao kakvo naprasno iskovano oruđe, koristi protiv vas – optužuje, osuđuje i sebe opravdava. Upušta se u verbalnu agresiju. A tako uglavnom postupaju mali, nedorasli ljudi koji bi nekako da se pokažu većim nego što jesu. Malo kuče laje na većeg od sebe. Lav ne reži, on zna snagu svoju; hijene ciče pred jačim od sebe.

Čovek tako postupa iz gordosti. Misli da je on bolji od drugih i da zna više od drugih. Takav čovek je samozaljubljen. On vidi samo sebe (onakvog kakav bi želeo da bude), a ne vidi druge – zato što nema ljubavi prema drugima. U gordosti svojoj čovek zabludi, on ne vidi da je svaki čovek osobena, jedinstvena ličnost, da svako, po datoj mu slobodi, bira put kojim će ići.

Gordošću izobličen čovek ne shvata da s takvim postupanjem stupa u službu onih koji bi da otuđe čoveka do čoveka, a sve s ciljem da se ovlada čovekom, da ga pokore duhu obmane.

Ne osuđujte druge

Zato starac Emilijan Simonopetritski savetuje da se treba kloniti ljudi koji osuđuju. Kaže: „Ljudi koji druge osuđuju, savetuju, ulažu primedbe, imaju demonsku dušu, s takvima nemojte nikada da se družite. Idite odatle gde su oni, izgovorite se kako god hoćete, ali idite od njih, jer tamo postoji demon i to onaj koji se može preneti iz usta drugog čoveka i preći u nas kao grip što prelazi. Samo u usta koja dobro govore možemo da imamo poverenje!”

Čovek se u društvu socijalizuje. Uči od onih koji su školovani i ovlašćeni da uče mlađe do sebe. Uči i od drugih koji znaju više od njega. Ali, po svojoj slobodi. Onoliko koliko misli da mu je potrebno. Odgovoran čovek ceo život uči. On za znanjem traga, ali ne želi da mu se „znanje” nameće. Kad želi da nešto nauči i da sazna, on zna kome će se obratiti.

Nije dobro da čovek bude sebičan, da znanje koje je stekao, pa i ono do kojeg je lično s teškom mukom došao, samo za sebe čuva, da sa sobom „u grob nosi”. U dobroj volji ponudiće onome ko želi da uči i to znanje na dobro da koristi, ali ga neće nametati. Iz turskog vremena ostala je izreka: Od nameta nema selameta. Nema koristi.

Hristos na kraju Besede na gori, pored ostalog, kazuje: „Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se.”

Naravno, ako smo na putu dobra.