Kako sam postao kulturista

Korona je bratu Savi i meni praktično promenila život, „uvukla” nas je u TV avanturu zvanu „Kulturista“, koja još traje i, nadam se, trajaće dugo, kaže Boško Kozarski, zamenik direktora u ruskoj međunarodnoj školi „Valentina Tereškjova” u Beogradu, ali i nagrađivani autor putopisnog serijala na TV Balkan trip.

Za Kozarskog je 2020. bila godina promena. Jer…

Škole su držale on-lajn nastavu zbog korone, a kako je bio u rukovodstvu ove prve ruske škole u Srbiji, ne predaje, imao je višak slobodnog vremena. Sa bratom je za jedan dan snimio pilot emisiju o Hramu Svetog Save. To je u tom trenutku bilo najizvodljivije, iako nije bilo lako. U hramu su se izvodili radovi na mozaiku i trebalo je dobiti blagoslov od SPC. Ali uspeli su. Snimak su poslali uredništvu TV Balkan trip, koja im je ubrzo otvorila svoja vrata. I…

U poslednje četiri godine, ovaj vodič-pripovedač putuje Srbijom, Balkanom, svetom! Posetio je više srpskih gradova, predstavio čudesne građevine, govorio o legendama, ljudima neobičnih sudbina... Snimio je serijal o velikim ruskim svetinjama – Trojice – Sergijeva lavra, koju čine četrnaest hramova, o manastiru Divijevo. Bila su mu otvorena i vrata kraljevskih dvorova: Konstantinovskog dvora, letnje palate Petra Velikog, Ermitaža, „utočišta” ruskog kulturnog nasleđa. Posetio je i drevne gradove Suzdalj, Arzamasu, Vladimir, Pskov, Murom, Nižnji Novogorod, koji čine zlatni prsten Rusije. Otišao je i dalje, u Tatarstanju, u planine Čečenije i Dagestana... Sve zajedno, dosad snimio je oko 300 putopisa.

Zašto je emisiju nazvao „Kulturista”? Kaže nije bio marketiški trik, već igra reči...

– Od kulturnog turiste nastao je kulturista.

Postali smo prepoznatljvi i po pinu emisije, sačinjenom od znaka prisutnom na svim mapama pametnih telefona, obojen u bojama trobojke, iznad otvorene knjige. Zašto? Svuda gde dođemo, naš cilj je da otvorimo knjigu i zabeležimo nepoznate priče tog kraja.

Pre nego što se zaposlio u prosveti, radio je na mnogim projektima, posebno dečjim. Bio je koautor „Malog dnevnika” (RTS), pripremao je decu, prezenetere, za nekada „najslađu” informativnu emisiju na TV programu.

– „Mali dnevnik”, nažalost, nije dugo trajao, a dešavalo se da je bio gledaniji od velikog Dnevnika.

Spontan je i otvoren, i zbog tih osobina ljudi ga rado prihvataju i otkrivaju mu neobičnosti o kojima se dosad malo govorilo ili uopšte nije na malom ekranu.

– Kada bi me domaćin, pre početka snimanja, upitao šta ću pitati, moj odgovor je uvek bio – ne znam. Videćemo kada se upali kamera. Kao svaki turista – pitam ono što me interesuje i što mi je zapalo za oko, tako se često otvore dublje, sadržajnije teme.

Čujemo da je njegov brat Sava po profesiji TV montažer, ali nikada nije radio za televiziju, već za platforme i da je sarađivao sa ljudima sa svih meridijana, što mu je omogućilo da uvidi kako danas funkcioniše svetska produkcija.

– Sava je, igrom slučaja, mesec dana pre izbijanja pandemije korona kupio kameru za snimanje reklama. Mi smo doba korone dočekali nesvesno spremni!

Ko je stariji, Sava ili Boško?

– Ja sam stariji – kaže kroz smeh – pet godina. Sve što nam se dešava do sada posmatram kao blagoslov, kao nagradu za pregalništvo. Zahvalan sam TV Balkan trip. Ovaj kanal nema nacionalnu frekvenciju, ali mi, eto, uspešno „plovimo”. Sve smo pojednostavili i podredili tome da se nađemo na mestu koje može biti privlačno gledaocima. Kada se odreknete udobnosti i koristi, vrata vam se prosto otvaraju. Snimili smo mnoge emisije u Srbiji, ali putopisni serijal o Rusiji nas je negde obeležio. Za sada. Otišli smo u Rusiju kada je počela specijalna vojna operacija. Videli smo da je ono što mediji sa zapada plasiraju iskrivljena slika, jer se normalno živi u Rusiji, ekonomija im je dobra, a turizam u povoju.

Od kako je počeo da radi emisiju „Kulturista” nailazio je na razna iskušenja...

– Govorili su nam da moramo da vodimo računa kada stignemo u zabačene planinske krajeve na Kavkazu, gde žive gorštaci ne naviknuti da TV kamere zalaze u njihove domove. Ali ispostavilo se da ovaj kraj naseljava narod koji je jako sličan nama, primili su nas kao najrođenije. Dagestanci su divni ljudi. Vodili su nas do Solutinskog kanjona, koji je najviši na svetu. Viši je od Grand kanjona u Koloradu. Do litica, gde stojite na ivice stene a ispod vas je provalija od hiljadu metara. Šta smo shvatili? Koliko god smo imali mišljenje o Dagestanu kao republici u kojoj su nemiri i dešavaju se teroristički napadi, shvatili smo da im mogu pozavideti mnoge evropske zemlje na turističkoj infrastrukturi koju su razvili u poslednje dve godine.

Zbog Boškovih poslovnih obaveza u školi, vikendom snimaju emisije po Srbiji i Balkanu, a leti tokom školskog raspusta odlaze na udaljene destinacije. Tada, za deset, petnaest dana mogu da snime deset epizoda.

Još nisu stigli da posete severnobački deo Srbije, Leskovac i njegovu okolinu što im je u planu.

– Svako selo u Srbiji je posebna priča i   ima nešto što nije otkriveno. Na primer, Dobroselica je selo kroz koje prošao car Dušan vraćajući se sa ratnog pohoda. Selo ima neverovatni prerast – kameni most, crkvu brvnaru staru više od 200 godina, tri bora zapisa iz vremena Kosovskog boja, neverovatan manastir koji se podigao iz pepela. Šta ćete više za jednu dobru priču.

Postoji i spisak želja. Voleo bih da se zaputi ka Bajkalskom jezeru, da ode do Kine, da prođe putevima kojim je išao veliki grof Sava Vladisavljević Raguzinski.

– Videćemo da li će biti prilike za tako nešto. Moramo imati snove – kaže na kraju razgovora Boško Kozarski.