Mada zvuči kao scenario iz naučnofantastičnog filma – stvoriti život ni iz čega, sintetizovati živa bića u laboratoriji bez potrebe za roditeljima, prirodnim okruženjem ili evolutivnim tokom, nauka danas stoji na pragu upravo te mogućnosti. Pitanje više nije da li ćemo moći da napravimo živa bića u laboratoriji, već kada i pod kojim etičkim i bezbednosnim uslovima.

Kada se govori o stvaranju života, prvo mora da se razjasni – šta se uopšte podrazumeva pod „životom”? Naučnici obično definišu živo biće kao entitet koji ima sposobnost rasta, razmene materije i energije, reprodukcije i reakcije na spoljašnje stimuluse. Ako su samo to kriterijumi, neki oblici „veštačkog života” već su tu.

U 2010. godini tim naučnika iz J. Krejg Venter Instituta u SAD stvorio je prvu bakteriju sa veštački sastavljenim DNK genomom. Oni su uzeli hemijski sintetisani DNK i ubacili ga u ćeliju bakterije kojoj su prethodno uklonili njen sopstveni genetski materijal. Rezultat je bio nova bakterija, Mycoplasma mycoides JCVI-syn1.0, koja se uspešno reprodukovala – i to sa potpuno sintetičkom genetskom šifrom.

„Ovo je prvi organizam u istoriji koji umesto roditelja ima – kompjuter”, rekli su tada iz Instituta Venter, nagoveštavajući eru digitalne biologije.

„U Institutu Venter, ceo DNK organizma prvo je ispisan kao tekstualni fajl, a zatim je hemijski sintetisan i oživeo je u ćeliji”, istakli su naučnici.

Priroda koristi četiri baze u DNK (A, T, G, C), ali naučnici su razvili organizme koji koriste i veštačke baze, tako da postoje sintetički organizmi sa više od četiri slova u genetskom kodu.

Prva sintetička bakterija imala je i svoj „vodeni žig” u DNK. Naučnici su u DNK ovog prvog veštački sastavljenog mikroorganizma ugradili skriveni kod sa citatima, imenima učesnika i veb adresom – kao digitalni potpis.

Gde je granica

Danas, sintetička biologija ide još dalje – timovi širom sveta pokušavaju da stvore potpuno nove organizme koji ne postoje u prirodi. Cilj je da se dizajniraju mikrobi koji mogu da razgrađuju plastiku, proizvode lekove direktno u telu ili čak funkcionišu kao „žive fabrike” za obnovljive izvore energije. 

U izraelskom Institutu Vajcman, 2019. godine, tim istraživača je uspeo da reprogramira bakteriju da koristi ugljen-dioksid umesto šećera kao izvor ugljenika – čime su praktično preokrenuli njenu osnovnu biologiju.

Sve ovo se, ipak, još uvek dešava u domenu mikroba. Pravo pitanje je da li ćemo moći da napravimo složena, višćelijska živa bića ili čoveka jednog dana?

Godine 2022, istraživači sa Univerziteta Kembridž napravili su sintetičke embrione miševa – bez sperme, jajne ćelije i materice. Kombinovali su tri vrste matičnih ćelija i omogućili im da se same organizuju u ranu fazu embrionalnog razvoja, što je rezultiralo strukturama koje neverovatno podsećaju na prirodne embrione, sa srcem i mozgom.

Ovi embrioni bez roditelja nisu mogli da prežive duže od nekoliko dana, ali su otvorili vrata za novo razumevanje ranog razvoja i – potencijalno – stvaranja života.

Slično tome, grupa u SAD trenutno radi na projektu veštačke humane jajne ćelije u potpunosti iz matičnih ćelija, dok je u Japanu najavljeno da bi do 2030. godine mogli da imaju potpuno funkcionalne veštačke ljudske embrione za medicinska istraživanja.

Etika, opasnosti i kontrola

Naravno, kada se pomene stvaranje života, odmah se javlja pitanje etike. Ako napravimo novo biće – da li ono ima prava? Ko odlučuje kako će se koristiti? Možemo li garantovati da neće doći do zloupotrebe, biološkog oružja ili neželjenih mutacija?

UNESCO, Svetska zdravstvena organizacija i brojni bioetički komiteti već rade na smernicama, ali svet znatno brže napreduje nego što zakoni mogu da ga prate, smatra dr Džon Haris, profesor emeritus bioetike na Univerzitetu u Mančesteru i upozorava da će društvo morati da redefiniše osnovne pojmove života i ljudskosti.

„Mi više ne samo da čitamo život – sada ga pišemo”, istakla je bioetičarka dr Ruha Bendžamin sa Prinstona.

Da li ćemo uskoro moći da napravimo potpuno novo, kompleksno biće izvan materice i prirode? Najverovatnije – da. Ono što je nekad smatrano božanskim pravom, sada je izazov nauke. Sa svakim novim korakom, međutim, dolazi i nova odgovornost. O tome da se pravi i novo biološko oružje nigde se ne piše i ne govori javno.

Naučnici pokušavaju i da ožive izumrle vrste. Projekti u SAD i Australiji napravljeni su sa ciljem da „vrate” mamuta i tasmanijskog tigra pomoću DNK sekvenci i sintetičke biologije.