Zašto neki ljudi ne prihvataju ni najrazumnije argumente suprotne strane? Kako to da se političke rasprave često pretvaraju u rovovsku borbu bez kompromisa?

Najnovije istraživanje iz oblasti neuronauke baca svetlo na ovaj fenomen  i otkriva da koren političkog ekstremizma možda nije samo u ideologiji, već u načinu na koji naš mozak funkcioniše.

Kombinovanjem skeniranja mozga i psiholoških testova samosvesti, naučnici su došli do zapanjujućeg otkrića: osobe koje slabije prepoznaju kad greše, sklonije su da političke stavove doživljavaju kao moralnu svetinju, sklonije su većem stepenu rigidnosti, pa i ekstremizmu.

Nova studija objavljena u časopisu Cognitive, Affective, & Behavioral Neuroscience pokazuje da moralna uverenja i „metakognitivne sposobnosti” – svest o tačnosti sopstvenih odluka – igraju ključnu ulogu u oblikovanju političkih stavova.

Ljudi sa nižim nivoom samosvesti imaju jače moždane reakcije na političke teme koje doživljavaju kao moralno značajne.

Drugim rečima, kada neko ne ume da proceni da li je u pravu ili nije, veća je verovatnoća da će politička pitanja doživljavati kao crno-bele moralne istine, umesto kao kompleksne teme oko kojih bi mogao da se vodi dijalog, piše Scientific American.

Mozak pod skenerom

U studiji koju je predvodio profesor Džin Deseti sa Univerziteta u Čikagu, 80 odraslih učesnika najpre je ispunilo upitnike o stavovima prema aktuelnim političkim temama, kao što su klimatske promena i kontrola posedovanja oružja, uz ocenjivanje moralne važnosti svakog svog stava.

Zatim su im mereni nivoi metakognitivne osetljivosti – sposobnosti da procene koliko su sigurni u ispravnost svojih odluka, odnosno u kom stepenu misle da su u pravu.

U drugoj fazi, 49 odabranih učesnika je prošlo kroz funkcionalno snimanje mozga magnetnom rezonancom (fMRI) dok su posmatrali fotografije protestnih grupa sa suprotnim političkim uverenjima i birali koju grupu više podržavaju.

Rezultati su pokazali da su oni sa slabijom samosvešću donosili brže odluke kada su se teme podudarale sa njihovim moralnim uverenjima. Njihovi mozgovi pokazali su pojačanu aktivaciju u regijama zaduženim za emocionalnu obradu, praćenje sukoba i kognitivnu kontrolu – uključujući prednji insularni korteks, prednji cingularni korteks i lateralni prefrontalni korteks.

Politički stav kao moral imperativ

Jedan od ključnih nalaza bio je taj da su osobe sa niskom metakognitivnom osvešćenošću pokazivale snažnije reakcije u mozgu kada su moralno ubeđene u ispravnost svojih političkih stavova. Posebno se ističe lateralni prefrontalni korteks – deo mozga povezan sa donošenjem ciljeva i društvenih normi – što sugeriše da su za njih politički stavovi mnogo više od pukog mišljenja - oni postaju moralni imperativi.

Pored toga, kod istih osoba zabeležena je pojačana aktivnost u delovima mozga zaduženim za vrednovanje i nagrađivanje, što dodatno potvrđuje koliko su ta moralna uverenja lično značajna.

Istraživači veruju da slabija samosvest može da bude direktan put ka dogmatizmu i političkom ekstremizmu. Ljudi koji ne mogu jasno da razluče kad greše, češće doživljavaju svoja uverenja kao apsolutne istine i manje su otvoreni za druga mišljenja.

Ova studija, iako ograničena eksperimentalnim uslovima, nudi dragocene uvide u psihološku i neurološku podlogu polarizacije u društvu. Otvara se pitanje i da li bi obrazovanje i trening mogli da doprineseu većoj toleranciji i fleksibilnosti u političkim dijalozima.

Naučnici, takođe, napominju da su se moralna uverenja preklapala sa pojmovima kao što su jačina stava, nivo upoznatosti sa situacijom i emocionalno uzbuđenje, što je otežalo izolovanje specifičnog učinka, zaključuje američki portal.