Albert Ajnštajn, jedan od najvećih umova u istoriji čovečanstva, preminuo je pre 70 godina, 18. aprila 1955. godine u Prinstonu, u Sjedinjenim Američkim Državama. Iako je njegova želja bila da bude kremiran i da njegovo telo ne bude predmet obožavanja ili kulta ličnosti, sudbina njegovog mozga krenula je drugačijim tokom.

Nakon smrti, obdukciju je izvršio patolog dr Tomas Harvi u bolnici u Prinstonu. Bez odobrenja porodice, Harvi je izvadio Ajnštajnov mozak i sačuvao ga u formalinu, tvrdeći da je to uradio „u ime nauke”. Kasnije je dobio dozvolu od Ajnštajnovog sin, pod uslovom da mozak bude korišćen isključivo u naučne svrhe.

Dr Harvi je mozak fotografisao i isekao ga na više od 240 delova. Te uzorke je podelio raznim neuronaučnicima i institucijama širom sveta. Njegov cilj je bio da se otkrije da li je postojala neka anatomska specifičnost, koja bi mogla da objasni Ajnštajnovu genijalnost.

Decenijama su objavljivane različite studije na osnovu tih uzoraka, ali rezultati su bili kontroverzni. Jedna studija iz 1985. ukazivala je da je Ajnštajn imao nešto drugačiju raspodelu neurona u nekim regijama mozga, posebno u delu koji se odnosi na matematičko i prostorno razmišljanje.

Druga studija iz 2012. opisala je da je njegov mozak imao izuzetno razvijen prednji deo, povezan s apstraktnim mišljenjem. Međutim, mnogi naučnici smatraju da su te razlike zanemarljive i da ne mogu pouzdano da objasne Ajnštajnovu genijalnost.

Delovi Ajnštajnovog mozga i dalje se čuvaju – neki u Medicinskom centru pri Muzeju Muter u Filadelfiji, dok su drugi u arhivama ili se izlažu u retkim prilikama u naučne svrhe.

Mileva Marić – životna saputnica ili koautorka?

Iako se često na internetu može naći da je Ajnštajnov IQ bio „između 160 i 190”, istina je da nikada nije testiran na savremenom testu inteligencije. IQ testovi kakve danas poznajemo nisu bili široko rasprostranjeni u vreme njegovog detinjstva i mladosti.

Te brojke su samo procene na osnovu njegovog naučnog rada, načina razmišljanja i dostignuća. Ali IQ ne meri kreativnost, intuiciju, inovativnost – sve ono po čemu se Ajnštajn zapravo istakao. On sam je govorio:

„Važnije je imati maštu nego znanje. Znanje je ograničeno, mašta obuhvata svet”.

Često se postavlja pitanje i da li je Ajnštajn sam osmislio teoriju relativnosti? Ponekad se u javnosti pojave tvrdnje da njegova supruga, Mileva Marić, ima velike zasluge za njegov rad, kao i da su Anri Poankare ili Hendrik Lorenc su bili pravi autori ideja koje je Ajnštajn kasnije samo „formulisao” ili „pozajmio”.

Mileva, Srpkinja rođena u Novom Sadu, bila je prva žena na studijama fizike u Cirihu. Nesumnjivo inteligentna i obrazovana, razmenjivala je pisma sa Ajnštajnom, koja ukazuju da su razgovarali o nauci i razmenjivali ideje.

Ipak, ne postoje konkretni dokazi da je ona bila koautor njegovih radova. Neki istoričari nauke tvrde da joj je Ajnštajn bio inspiracija i podrška, ali ne i da je direktno učestvovala u formulisanju teorije relativnosti. Sam Ajnštajn je u jednom pismu spomenuo „naš rad“, ali se veruje da je to više emocionalni, a ne naučni izraz.

Anri Poankare i Hendrik Lorenc jesu razvijali koncepte bliske onim u specijalnoj teoriji relativnosti, posebno u oblasti transformacija brzine i elektromagnetizma. Lorenc je čak formulisao matematičke transformacije koje je Ajnštajn kasnije koristio.

Ipak, ono što je Ajnštajna učinilo jedinstvenim je to što je ukinuo potrebu za postojanjem „etera“ kao medijuma za svetlost, uveo ideju da brzina svetlosti bude ista za sve posmatrače i radikalno redefinisao vreme i prostor kao relativne, a ne apsolutne kategorije.

Njegova intuicija, sposobnost da misli u slikama (Gedankenexperimente – misleni eksperimenti), i način na koji je povezao postojeće ideje u koherentnu i revolucionarnu teoriju – to je ono što mu se priznaje kao genijalno.

Od mladog buntovnika do simbola genijalnosti

Albert Ajnštajn rođen je 14. marta 1879. godine u Ulmu, u Nemačkoj. Već kao dete, pokazao je duboko interesovanje za matematiku i fiziku. Mada se često ponavlja mit da je bio „loš đak“, istina je da je bio veoma dobar u tehničkim predmetima, ali je imao problema s autoritetima i klasičnim metodama nastave.

Godine 1905, kao mlad i nepoznat službenik u Zavodu za patente u Švajcarskoj, objavio je seriju radova koji će promeniti tok nauke. Te godine, kasnije nazvane njegovom Annus Mirabilis ili „čudesnom godinom“, izneo je specijalnu teoriju relativnosti, formulu E=mc2, kao i radove o fotoelektričnom efektu, za koje će kasnije dobiti Nobelovu nagradu.

Njegova opšta teorija relativnosti iz 1915. proširila je Njutnovo shvatanje gravitacije i pokazala da masa zakrivljuje prostor-vreme. To otkriće, iako u početku teško shvatljivo, potvrdilo je njegovu slavu kao naučnog revolucionara.

Ajnštajn je bio i glasni pacifista, humanista i zagovornik građanskih prava. Bežao je od nacizma 1933. i preselio se u SAD, gde je predavao na Prinstonu. Tamo je proveo ostatak života, sve vreme radeći na teoriji koja bi objedinila sve fizičke sile — ali je nije dovršio.

Umro je 1955. godine u 76. godini, ostavljajući za sobom ogroman uticaj — ne samo u nauci, već i u načinu na koji shvatamo svet, istinu i prirodu univerzuma.