Arhangeli u Africi

Da oslika Crkvu Svetog Save u Bocvani, likovni umetnik i ikonopisac Vladimir Skerlić, priznaje, prihvatio je i ne znajući gde se ta zemlja u Africi nalazi. Sada, kada je taj posao završio, priznaje da ga je rad tamo veoma promenio i da je to bilo neverovatno iskustvo, kruna njegovog živopisanja.

– U Bocvanu da slikam crkvu pozvao me je moj sveštenik i prijatelj, otac Nenad Veličković, paroh treće parohije na Karaburmi kome je obavezu da crkva bude završena poverio Njegova svetost patrijarh Irinej. Kako je rad mene menjao, takođe je menjao okolinu i ljude koji dolaze u taj hram i to je jedna neverovatna interakcija. To iskustvo čovek ne može da doživi dva puta. Grci Rusi, Srbi, Bugari i svi pravoslavci koji tamo žive dolaze u našu crkvu koja je zapravo jedini pravoslavni hram u tom delu Afrike. Pored Crkve Svetog Save u Bocvani, postoji još i hram Svetog apostola Tome u Johanesburgu, 500 kilometara odatle. Svetinja u kojoj sam radio jedini je pravoslavni hram na tlu Afrike koji je kompletno oslikan, tako da je dolazak većeg broja Srba devedesetih godina prošlog veka i početkom 21. veka doneo jednu novu vrednost i snagu za vaseljansko pravoslavlje koje se u Africi kao i u drugim delovima sveta jako širi – kaže Skerlić.

Naš sagovornik već dve decenije se bavi oslikavanjem pravoslavnih hramova u Srbiji, ali i van granica naše zemlje. Ovaj rođeni Aranđelovčanin na Akademiji Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju diplomirao je 2007. na odseku za zidno slikarstvo. Učestvovao je na mnogim likovnim kolonijama, a put ga je tako odveo i u daleku Afriku. Ikonopisac ne krije da je izazova bilo mnogo.

– Najteža mi je bila odvojenost od kuće i porodice, ali bilo je fizički teško završiti posao na skeli, a zadržati kvalitet, snagu i kreativnost. Takođe, sve vreme mora da se misli i o tome da posmatrač koji će s poda crkve gledati scene, neće ih videti iz ugla iz kojeg ih ja vidim dok radim na skeli. Tako moraju da se predvide određena skraćenja i zakrivljenja forme. Predviđanje onoga što će posmatrač videti iz potpunog drugog ugla je zaista zahtevna stvar – otkriva Vladimir neke od tajni ikonopisačkog zanata.

On se seća i svojih umetničkih početaka i otkriva šta ga je privuklo oslikavanju pravoslavnih hramova.

– Još kao dete hteo sam da slikam monumentalne istorijske figure. Uporedo s tim upoznao sam ikonopis i stare majstore koji su se time bavili kroz freske naših manastira i ikone koje sam nalazio u hramovima. Tako sam krenuo da slikam ikone i istražujem istorijsko nasleđe. Težio sam da se izrazim i na jedan istorijski i na savremen način, budući da je ikona uvek svevremena, a ne neka istorijska slika s kojom se mi danas srećemo samo u muzejima – kaže Vladimir.

U tehničkom smislu ikona zahteva izuzetno poznavanje proporcija, crtanje, tehnologiju materijala, ali kako ističe naš sagovornik, stvaranje ikona prilika je i za spoznaju sebe samoga:

– Ikonopis je za mene i potreba i susretanje sa samim sobom, kao i molitva koja je prisutna tokom rada. Duhovnost je temelj bez koga nema nikakvog stvaranja i nikakve kreativnosti.

Do sada on je živopisao i oslikao više svetinja: Crkvu Svetog cara Konstantina i carice Jelene u manastiru Plužac kod Osečine, crkvu u Varvarinu, Crkvu Svetog Save u Gaboronu, hram u Brusu koji upravo završava. U toku su radovi i u Crkvi Svetog Georgija u Popoviću, kao i kapela Svetog Joanikija u manastiru na Venčacu.

– U mom opusu mozaik je više prisutan. Uradio sam preko 300 samostalnih mozaičkih celina u mnogo hramova širom Srbije i sveta – kaže Vladimir, koga čeka još mnogo projekata.