Zvona bruje, a mečka igra

Dok su domaćice farbale jaja i spremale bogatu trpezu, na svim crkvama su se oglašavala zvona. Vreme: 28. april 1940. Vaskrs. Kako se ovaj veliki hrišćanski praznik slavio u našoj prestonici, a kako u drugim mestima unutrašnjosti Srbije, čime se građanstvo zabavljalo, da li su mnogi odlazili u selo kod rodbine, rođaka i prijatelja? Odgovore na ova i druga pitanja našli smo na stranicama „Politike” čiji su saradnici i reporteri pomno beležili tadašnja vaskršnja dešavanja.

Crkve su bile ukrašene i ulickane, lepo obučen narod tiskao se na liturgijama, na svakom koraku se osećala razdraganost i svako je žurio da praznik dočeka u krugu porodice.

Pet godina ranije, 28. aprila 1935. takođe je proslavljan Vaskrs, mada se tada išlo u susret izborima za Narodnu skupštinu, zakazanim za 5. maj. Nekoliko dana pred praznik ulice bi naglo živnule. Najpre je primećen veliki broj uličnih svirača, kao i prodavci cveća koji su beogradskim gospođama nudili tek ubrane ljubičice i ukrasne venčiće od svežeg cveća. Iako dobro posećene, pijace nisu bile jeftine. Tih dana najviše su se kupovala jaja, koja su donosili meštani sela oko Beograda.

Aleksićeve akrobacije

Dok su se kupci tiskali na pijacama, na hipodromu kod Careve ćuprije za drugi dan Vaskrsa 1940. spremala se konjička trka „Vladislav Ribnikar”, o čemu je „Politika” opširno pisala. Konji su „uglancani” i dobro osedlani, a takmičari orni za nadmetanje. Staza na kojoj će juriti grla popravljena je do najsitnijih detalja. Pojedini trgovci, poput onih koji su prodavali robu fabrike cipela „Bata”, odobravali su popust. U vazduhu se, ipak, osećao miris nadolazećih turobnih dana, mnogi su govorili kako će biti rata.

Iz „Politike” izdvajamo tekst od 27. aprila u kojem se „građanstvo obaveštava da će prvog i drugog dana Uskrsa akrobata Dragoljub Aleksić u Beogradu imati svoje atrakcije”. On je leteo iznad grada, držeći se zubima za šipku ispod aviona. Bilo je to čudo neviđeno, atrakcija bez presedana i veoma smela akrobacija. Po tome je i najviše upamćen, mada je izvodio i druge akrobacije. Sav prihod od onoga što je prikazao građanima uplaćen je u dobrotvorne svrhe društvu „Kosovka devojka”. Tih pretprazničnih dana na ulicama je, kao i mnogo puta ranije, uz lupanje bubnjeva i daira igrala mečka zvana Božana, mogao se videti i usamljeni majmun, dok su prodavci s pokretnim kolicima nudili razne šećerleme, bombone, liciderska srca.

Naš list beleži i sledeće: „Ljudi su odlazili vozom ili lađama u unutrašnjost. Jedni da posete kuće u kojima su rođeni, drugi u goste da malo slušaju petlove, mirišu jorgovan, pripovedaju o skupoći na Velikoj pijaci, ali i da budu za punom trpezom koju su spremili njihovi rođaci na selu. Prijala im je prolećna svežina, a još više dobra svinjska pečenica...”

Beograd je 1940. imao veliki broj kafana i lokala, i svi su se pripremali za proslavu velikog hrišćanskog praznika. Hroničari beleže da je, usred priprema, naišla oluja s gradom. Ulice su se najednom ispraznile, ljudi su se uvukli u svoje domove, a tek pokoji automobil bi projezdio centrom varoši. Opusteo je i korzo. U crkvama se omladina tiskala iz radoznalosti, a jedna manja grupa, s upaljenim svećama, išla je ulicom, čekajući prve sate prvog dana Vaskrsa.

U požutelim spisima ostalo je sačuvano da je na Vaskrs 1938. odigrana fudbalska utakmica između beogradske Jugoslavije i splitskog Hajduka. Ono po čemu je, između ostalog, susret ostao upamćen je način na koji su fudbaleri birali strane. Na predlog kapitena Hajduka, ko će koju stranu dobiti odlučivalo je neoštećeno, odnosno „čuknuto” jaje. Praksa da se to radi novčićem, ovoga puta je izostala.

Pripremali su se Beograđani za proslavu na njima svojstven način, obeležavajući u kafanama razna druženja i tada popularne bekrijske slave. Gordana Sarić je u svojoj knjizi o staroj Čuburi zabeležila da su bekrije svake godine slavile Beli ili Čisti ponedeljak, koji je označavao i početak posta u trajanju od 40 dana.

Čisti ponedeljak u krugu porodice

Običaj je nalagao da se Čisti ponedeljak provede u krugu porodice, ručak se tada nije kuvao, već se jelo ono što je ostalo od prethodnog dana, niti je paljeno ognjište. Muškarci su tog dana postili na vodi. Svaka kafana imala je svoju slavu i svog domaćina. Bilo je tu dobre hrane i još bolje muzike. Na kraju zabave kafedžije su angažovale drvena kola, popularne taljige da od pića umorne goste razvezu kući. Prema kalendaru iz 1937. godine, Vaskrs se slavio 2. maja, naravno tri dana. U prestonici, ali i u Kragujevcu, Nišu i drugim, većim varošima, bez obzira na to što je bio praznik, radili su bioskopi i pozorišta. U Nišu su posetioce prihvatali bioskopi „Car” i „Evropa”, dok je pozorišni repertoar nudio predstave „Đido”, „Riđokosa”, „Jovanča meraklija”, „Stari kaplar”.

Šta je još bilo aktuelno tih dana? Vlasnici soba i stanova redovno su se oglašavali u novinama, nudeći sobu, kuhinju i šupu ili samo sobu „koja je čista i udobna, a kirija povoljna”. U prestonici je takvih ponuda dolazilo iz ulica Topličke, Bitoljske, Rasinske, Vojvode Putnika, ali i iz onih na periferiji grada.

Kad je počeo Drugi svetski rat, sve se izmenilo. Srpska pravoslavna crkva je stavljena pod prismotru nemačkih okupacionih snaga. Vaskrs se i tada slavio, ali mnogo skromnije, bojažljivo, s izuzetno skromnom trpezom. Važno je bilo da se tradicija ne prekine.

I rudari slavili

U Muzeju ugljarstva u Senjskom rudniku zapazili smo fotografiju iz 1934. godine na kojoj rudari, s porodicom, naravno, i s muzikom, proslavljaju Đurđevdan. Pre toga su, u krugu porodice, u njihovom rudarskom naselju, obeležili Vaskrs koji se slavio i u četničkim jedinicama. Nova vlast je „zaboravila” na Božić, Srpsku novu godinu, Vaskrs, a kao praznike uvela 1. i 2. maj, Praznik rada.

Nije bilo bombardovanja na Vaskrs 1941.

Iako se godinama tvrdilo da se bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. dogodilo na Vaskrs, to je kasnije opovrgnuto. Te ratne godine se ovaj praznik slavio 20. aprila, ako se uopšte slavio, jer je grad bio u ruševinama, brojale su se žrtve i ranjeni, a deo stanovništva izbegao je u unutrašnjost zemlje.

Praznik rada na Đurđevdan

Još su vlada Kraljevine Jugoslavije i Jugoslovenski radnički savez 1940. godine Đurđevdan proglasili praznikom rada. Mnogo pre ove odluke, u fabrici obuće „Bata” u Borovu (dogodilo se to 1933), Đurđevdan su slavili kao praznik rada, s neizbežnim urankom.

Iz naše arhive