Jabuke za krst i Splićanin

Ponekad neke manje važne, a tople, životne priče o nekom događaju ili ličnosti ostanu nezabeležene i tek se naknadno pojave u nekim sećanjima ili knjizi. Tako dve priče publiciste Špire Solomuna iz knjige „Podizanje spomenika u Beogradu krajem 20. veka” (izdanje „Čigoja štampa”) zaslužuju pažnju, a obe se odnose na gradnju Hrama Svetog Save u Beogradu

Solomun je godinama radio u Sekretarijatu za kulturu Skupštine grada, a u periodu koji ova knjiga obuhvata u našem glavnom gradu je podignuto 155 spomenika, skulptura i spomen-obeležja. Naravno, podizanje Hrama Svetog Save zauzima možda i najvažnije mesto. Solomun otkriva kako je vajara Nebojšu Mitrića uputio gde da naprave krst za ovu svetinju. Zahvaljujući višegodišnjem iskustvu, poznavanju i ugradnji nerđajućeg čelika (inoks i prohrom) za spomenike, Solomun je imao brzo rešenje – tako je krst napravljen u „Prvoj iskri”, u Bariču, a pozlata u hramu.

Život ili slučaj namestio je da je kod autora knjige tokom studija na Mašinskom fakultetu stanovala Mariola Jevtić, koja se potom zaposlila u „Prvoj iskri”. Ona je ispričala da kada je krst napravljen, zbog visine (bruto 12 metara), morao je da bude odložen u jednoj hali. Sutradan ispod krsta zaposleni su zatekli: pogače, tkane torbe, jabuke i kruške, flaše vina...

„Tada nije bilo mobilnih telefona, da jeste, sigurno bismo imali fotografiju za istoriju”, konstatuje autor.

Druga se priča odnosi na jednu od brojnih delegacija koje su posećivale hram tokom izgradnje. Arhitekta Branko Pešić nikada nije odbio najavljene posete stranih delegacija, koje je vodio Solomun. Tako je prilikom jedne posete hramu video čoveka šezdesetih godina kako grli i ljubi mermerni stub, odmiče se, gleda ga uvis, pa mu priđe i još snažnije ga grli.

„To su Splićani, a ovaj čovek je prepoznao stub koji je klesao pre rata negde u Dalmaciji, kada je imao samo 12 godina”, kazao je tada arhitekta Pešić, a zabeležio u svojoj knjizi Solomun.