Zaključane duše snažnih žena

Od rediteljskog prvenca Mirjane Karanović „Dobra žena”, koji je prikazan na 50 festivala i osvojio 15 nagrada, prošlo je osam godina, a njen novi film „Majka Mara” imao je svetsku premijeru u avgustu prošle godine na 30. Sarajevo film festivalu. Zatim je prikazan na festivalima u Sao Paolu, Cirihu, Valensiji, Luksemburgu, da bi ovih dana stigao i pred domaću publiku u 40 bioskopa širom Srbije, počevši od Beograda i Novog Sada. Film je sniman u koprodukciji Srbije, Švajcarske, Luksemburga, Slovenije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, producent je „This and That Productions” iz Srbije, distributer „Five Stars”, a pored Mirjane Karanović – rediteljke, koscenaristkinje i glavne glumice u ulozi Mare – noseći lik igra Vučić Perović (Milan), dok se u ostalim ulogama pojavljuju Pavle Čemerkić (Nemanja), Boris Isaković, Jasna Žalica, Alen Liverić i Jelena Ćuruvija.

U srpskom jeziku majka Mara označava određen tip žene, duševne, velikodušne, brižne, saosećajne... Da li ste upravo tu asocijaciju imali na umu kad ste se opredelili za naziv filma?

Ne, uopšte. Čak i ne znam za to značenje u srpskom jeziku. Mara je ime majke u predstavi koju sam radila „Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali” Tanje Šljivar. Scenario za film je nastao prema motivima tog pozorišnog komada, mada od njega dosta odstupa, jer su dramaturški postupci u predstavi i na filmu sasvim različiti, ali zadržala sam ime lika koji mi je poslužio kao inspiracija za Maru, kako sam je doživela kao ženu i kao majku. Ona je, naime, majka u dubini duše, ali i majka koja to nosi kao titulu, kao što se nosi titula kraljice. Iskreno želi da njen sin bude uspešan i srećan u životu, da ga ništa ne ometa, pa ipak ne uspeva da ostvari pravu bliskost sa njim. Postoje takve žene koje od sopstvenih majki nisu naučile šta znači biti majka. Te stvari se prenose s generacije na generaciju: biti prisan sa svojim detetom nije nešto što se podrazumeva, već se dešava u raznim svakodnevnim situacijama.

Mara je emotivno vezana za sina Nemanju, ali se drži nekako na distanci, smatra da je ta njena ljubav neupitna, da on to zna i da će ona jednog dana imati vremena da mu se u potpunosti posveti. Sad je, međutim, usmerena na to da i sinu i sebi osigura materijalnu sigurnost, da održi poziciju u društvu koja će je činiti nedodirljivom. Upravo kad pomisli da je taj trenutak došao, Nemanja umire od urođene srčane mane. Verovala je da je ovo pod kontrolom – ali kao i svi tinejdžeri, ni Nemanja nije vodio mnogo računa o svom zdravlju i taj način života mu je presudio.

Šta vas je privuklo u pomenutoj predstavi i da li je ideja o filmu tad nastala? Da li je otklon od socijalno angažovanih tema, poput one u „Dobroj ženi”, korak dalje ili povratak ličnom preispitivanju?

Inspirisao me je lik majke Mare. U svom komadu Tanja Šljivar istražuje veze majke i sina, ćerke i oca, sestre i brata, žene i nepoznatog mladića, i ti likovi, iako naizgled različiti, imaju neke tačke koje ih spajaju kako se radnja odvija. Oni su arhetipovi čiji odnosi funkcionišu na različitim nivoima, u raznim okolnostima. Mene generalno u filmovima koje sam radila, i koje nameravam da radim, najviše zanimaju ženske priče, o tome najviše znam, to su likovi sa kojima mogu da se povežem. U svoja prva dva filma igrala sam te glavne junakinje, u trećem koji upravo spremam neću, reč je o mnogo mlađim ženama, biću samo rediteljka. I tu je, ponovo, reč o unutrašnjem emotivnom i mentalnom svetu koji dobro poznajem. Želim da ispričam, da vizuelno i smisleno oblikujem tu priču. Iako nisam školovani reditelj, imam potrebu da se i na taj način kreativno izrazim.

Uspešna, nezavisna, ambiciozna, Mara nema vremena (a možda ni želje) da se više posveti sinu, za kog veruje da je dobar dečko i vredan student, upravo primljen na prestižnu London School of Economics. Kad ga izgubi, shvata da zapravo ništa ne zna o njemu i zažali što nisu izgradili prisniji odnos. U tim tragičnim okolnostima nju ipak kao da više opseda to što je ostarila. Da li su takve misli deo bujice dotle potisnutih osećanja koja je probila branu preteći da uruši njen naizgled savršeni svet?

Upravo suprotno, Mara misli da svu svoju energiju koristi da bi služila svom sinu i njegovoj budućnosti, onako kako ona to zamišlja, jer je Nemanja centar njenog sveta. To je ono što zapravo čini obrt: verujući da sve to što radi čini za njegovo dobro, u nekom smislu ga je (is)pustila i to shvata tek kad ga više nema. Zato, recimo, tako mahnito pretražuje njegov telefon – da razume kakav je to on život vodio dok je ona radila svoj advokatski posao. Nju ne brine toliko što je fizički, izgledom, ostarila, već što je njen život, gubitkom sina, izgubio smisao i pravac. Zato ona na kraju filma kaže: „Stara sam, stara...” Stara je da počne iz početka, za nju više nema budućnosti. Njen trud da i dalje bude privlačna nije ta vrsta brige o sebi, već oklop kojim se štiti, maska kojom pokazuje drugima da je s njom sve u redu, da je jaka, sposobna, da neće posrnuti, da je niko neće videti kako se lomi i gubi prisebnost. Dok se sprema, gradi tu sliku za spoljašnji svet.

U njoj svakako ima mnogo potisnutih osećanja, ona je zatvorena, usamljena osoba. Svi od nje očekuju nešto što ona ne ume i ne može da im pruži. I svi vide samo tu njenu jaku stranu, jer ona ni ne dozvoljava da uoče pukotine na njenoj duši. A onda se otvara tom nepoznatom mladiću, prijatelju njenog sina, koji prvi otkriva kakva je zapravo i kaže joj: „Mislio sam da ste strogi, ali niste.” Ona tek tad shvata svoj poraz i počinje da plače.

Suočena sa najvećom nesrećom kakvu jedna majka može da doživi, Mara ne pokazuje javno slabost i očajanje, već se upušta u intimne odnose sa Milanom, prijateljem i vršnjakom njenog sina, navodno da bi joj pričao o Nemanji, o kojem bi želela više da sazna...

Ne slažem se sa tim da se Mara upušta u intimne odnose sa Milanom navodno da bi joj pričao o sinu, već zato što je on otvorio prolaz do njene duše. Taj prvi poljubac se pretvara u njenu žudnju za životom, uprkos tragediji. Nema tu neke prizemne erotike, strasti, pražnjenja napetosti... To je Marina potreba za osobom pred kojom može da bude opuštena, koja je vidi drugačije od svih ostalih, vidi njeno pravo lice.

Ova kontroverzna veza mogla bi se tumačiti i kao Marina želja da posredno, posthumno postigne bliskost sa sinom koga više nema, ali i kao njena potreba da sebi dokaže da je još privlačna, da može da zavede mladića. Kako vam je u građenju ovog odnosa pomogao lik Hane Šmic, ljubavnice 20 godina mlađeg Mihaila, koju ste igrali u predstavi „Čitač” prema motivima romana Bernharda Šlinka? Da li je to bilo lakše ili teže, nego glumiti devojku u vezi sa znatno starijim muškarcem u „Petrijinom vencu”?

U svim ovim filmovima i predstavama nije suština u razlici u godinama (to je tema za tabloidne vesti), niti sam želela time da se bavim kao bitnim za celu priču o Mari. Ona ne zavodi Milana, nema tu nikakvog zavođenja. Telesna veza postoji, kao što sam već rekla, ona predstavlja žudnju za životom, ali je zapravo reč o prijateljstvu, bliskosti, Marinoj potrebi da sa nekim neopterećeno razgovara, iskreno, bez skrivenih značenja, durenja, neizgovorenih zahteva i očekivanja... Za razliku od njene sestre, koja se ljuti što joj se Mara ne poverava, što joj ne plače na ramenu, i kolege koji je u nju zaljubljen, ali se ne usuđuje da to pokaže, Milan od nje ništa ne očekuje, ništa ne traži, on je naprosto tu. U teškim trenucima, upravo je to ono što vas veže za ljude koji su tu za vas, bez ikakve taktike i planova, koji upotpunjuju vaš život, na njih se naslonite.

Zato ne bih susret Mare i Milana nazvala pravom vezom, oni će uvek biti dragi jedno drugom, ali će živeti svojim odvojenim životima. Milan nije za Maru nikakav „čamac za spasavanje”, nego osoba pred kojom ona može da se otvori. I u „Čitaču”, i u „Petrijinom vencu” je reč o tome, o odnosu dvoje ljudi u jednoj fazi njihovog života. Ti muškarci su prisutni u životu Mare, Hane ili Petrije onoliko koliko im one to dozvole.

Šta je bilo najzahtevnije u rediteljskom, a šta u glumačkom postupku da biste zaokružili priču o Mari i razotkrili unutrašnji život ove veoma specifične žene?

U oba slučaja, to što sam se bavila tim neodredivim sadržajima: Marinim promenljivim stanjima i emocijama, tajnim pregradama koje ona ima u svojoj glavi i u svojoj duši, a to su stvari koje nisam mogla do kraja egzaktno da definišem, već sam ih ostavila donekle nedorečene. Htela sam da u filmu napravim prelaz, tok, od trenutka kad je Nemanja umro do onog kad je Mara bila spremna da prihvati da njenog sina više nema, da nastavi da živi sa tom činjenicom, sa tim bolom i, simbolično, da može ponovo da legne u kadu u kojoj je njega izdalo srce. Imala sam slična emotivna iskustva kad su mi roditelji umrli. Dugo sam tugu čuvala u sebi zaključanu, nisam dozvolila sebi da to priznam, trebalo mi je vremena da počnem da žalim.

Da li je u radu na ovom filmu pomoglo prethodno rediteljsko iskustvo sa snimanja „Dobre žene”?

Ne, ne mogu da povežem ta iskustva. Ova dva filma su potpuno različita, i tematski i vizuelno. Pristup priči, kostimi, scenografija... Sve je drugačije i komplikovanije. Neki put pomislim da sam nešto mogla na drugi način da uradim, ali sam takve misli ostavila iza sebe, ne vraćam se u prošlost, to je gotovo, završeno. Okrećem se sledećem filmu, a tu ću stvari uraditi još bolje. Ali o njemu zasad još ne želim da govorim.

I pre Mare ste birali uloge žena koje odudaraju od klišea, koje se odupiru stereotipima – rodnim, generacijskim, etničkim, socijalnim – i bore se za pravdu, principe, svoje mesto u svetu. Nekada su one žrtve sistema, društvenih pravila i podela, a ponekad sopstvenih zabluda. Da li ste ih videli kao profesionalni ili kao lični izazov? Je li to bio i razlog što ste se prihvatili režije?

Oduvek sam volela likove koji su naizgled tipični, a zapravo imaju nešto sasvim specifično, nedokučivo, skriveno kao na dnu sanduka, nešto do čega je teško dopreti, što je namerno duboko potisnuto. Onda neke krizne, bolne situacije, kao da otključaju te tajne, pokrenu osećanja... To je toliko ljudski, ali i teško, kroz takve uloge stalno sagledavati i sopstveni život. Zapravo, privlače me uloge u kojima mogu da ostvarim neku svoju „glumačku majstoriju”, kao što, recimo, gimnastičar napravi trostruki salto ili sličnu bravuru. Nije mi važna veličina uloge, već izazov da uradim nešto posebno, što zahteva povećan napor – kad se lik nađe pred nekom tajnom, nerešivim problemom, ili suoči sa teškom, provokativnom situacijom koja ga razotkriva, testira njegovu duševnu snagu ili pokreće preobražaj, što se sve ne bi dogodilo u normalnim okolnostima, da je sve u životu išlo glatko.

Filmski scenariji upravo uvode likove u takve priče: neki događaj poremeti njihovu mirnu svakodnevnicu i onda su podstaknuti da urade nešto što inače nikad ne bi, da otkriju ono što ni drugi, ni oni sami od sebe nisu očekivali, da ispolje svoju nepoznatu stranu ili se sasvim promene: neki se pokažu kao fenomenalni, a neki kao najveće đubre. Takav je život. A režije se nisam prihvatila planirano, naprosto sam poželela da neko napiše scenario po priči koju sam imala u glavi i da me pozove da igram tu ulogu, a onda sam shvatila da se to neće dogoditi, pa sam sela i sama napisala to što sam htela. Tako je nastala „Dobra žena”. Radila sam zajedno sa Stevanom Filipovićem na scenariju. Režija je, zapravo, samo prošireni prostor moje kreativnosti.

Kad joj umre sin jedinac, Mara ne rida, ne zapomaže, ne čupa kosu i ne busa se u grudi, ne proklinje strašnu sudbinu i ne govori da više nema razloga za život (u tom smislu podseća na lik majke dečaka samoubice, koju igrate u predstavi „Gidionov čvor” autorke Džone Adams). Naprotiv, ona ostaje „kamenog lica”, odbija pomoć bliskih osoba, ide na posao, nastavlja da trči svako jutro. Odakle crpe tu snagu i motivaciju?

Svako u nekom trenutku zaplače. Ljudi koji nikad ne plaču su psihopate. Ali ima onih koji kriju suze, koji naprosto ne pokazuju osećanja, kao Mara. Mislim da ona nema puno sličnosti sa majkom iz „Gidionovog čvora”, osim što su obe snažne žene, a takvima se, verujem, dešavaju uzbudljivije stvari. I mene ljudi doživljavaju kao veoma jaku ličnost, ali samo ja i nekoliko mojih bliskih prijatelja znamo koliko sam zapravo ranjiva i slaba. Taj „komplet slabosti i snage” čini moje biće, taj sudar suprotnosti je izvor moje životne energije, ono što me pokreće. Kad je neko isključivo jak, ili je uvek slab i stalno kuka, tad se ne dešava ništa, takva osoba je dosadna.