Još nije mrak, ali mu se približavamo

Nema ničeg nepouzdanijeg od kolektivnog pamćenja! Možda je zaborav jedna od manifestacija nagona za samoodržanjem, da se što pre zaboravi ono najgore što nam se desilo, pojedinačno i masovno, kako bismo išli dalje. Kako drukčije objasniti povratak fašistoidnog mišljenja na kontinentu koji je pre jedva pola veka fašizam opustošio? Ili stalnom povratku političkim sistemima koji su se ko zna koliko puta pokazali neefikasnim, autoritarnim, po narode štetnim? Samo zaboravom! Kolektivnom istorijskom amnezijom.

Narod nema pamćenje jer mu je tako verovatno lakše da prebrodi strahote. Možda bi numerički trebalo spasti ljude od zaborava ne bi li im pamćenje ipak jednom poslužilo kao nauk. Nova era koja je dogovorno počela Hristovim rođenjem završila se pre pet godina samo što to još niko nije ozvaničio. Završena je nekako u ovo vreme 2020, i to pandemijom koja je tokom dve godine potamanila desetine miliona ljudi širom sveta – bogatih, siromašnih, mladih, starih, belih i raznobojnih. Onako, baš demokratski! Neko se vakcinisao, neko nije; neko je proklinjao kineske šišmiše, drugi su upirali prstom u opskurne laboratorije savremenih Maltusa; nekom je kriv bio Bog, a drugom Bil Gejts; ko je umro, ožaljen je, a svet je nastavio dalje kao da se ništa nije desilo.

Ali jeste se desilo. Svet se promenio. I to drastično. Stavljena je tačka na tzv. novu eru i, mada smo brzo zaboravili reči maska, vakcina, karantin, vanredno stanje, montažne bolnice, sve su nam se dublje urezali u svakodnevni govor termini kao era posle istine i nova normalnost. Nedostaje jedino da neko nadležan obznani da je poslednja nova godina početak pete godine posle nove ere. Jer nova era više nije nova.

Sećam se kao juče da je bilo, a ne pre pet godina, kad su na početku pandemije futurolozi počeli da predviđaju kakav će svet biti kad pošast jednom prođe. Rekli su biće bolji, biće solidarniji, ljudi su na teži način naučili koliko su jedni na druge upućeni, opametiće se... Rekli su da će čovečanstvo doći sebi i shvatiti da se bolje opstaje pravednijom raspodelom dohotka, smanjenjem nejednakosti, ulaganjem u znanje. Rekli su mnogo toga što razum nalaže, samo što niko nije rekao da razum više neće biti na ceni, da će era nove normalnosti biti eufemizam za eru nenormalnosti, a vreme posle istine doba laži (fake news), licemerja i naglašenog socijalnog inženjeringa. I sve to samo zato što narod, čovečanstvo, veoma slabo pamti.

Kakvo je, zapravo, doba posle nove ere? Autodestruktivno? Kako za koga. Na ovim stranicama sam objavio mnoštvo tekstova koji mi se iz današnje perspektive čine istovetnim, mada na razne teme: koje god sam se uhvatio, završavao sam pozivom na povratak zdravom razumu jer to je ono čega sve manje ima u današnjem svetu.

Čamac bez kormilara

Uz tehnološki napredak – uistinu jedini vid ljudske zajednice koji ne nazaduje – i potpunu dominaciju komunikacije društvenim mrežama koje tako rečito potvrđuju onu davnu Makluanovu medium is the message (medij je poruka), brzinom svetlosti svet je zaboravio kako je bilo živeti prema načelima zdravog razuma. Za ovo petogodište videli smo do apsurda dovedeni diktat političke korektnosti i vouk kulture koji su se pretvorili u sopstvenu negaciju dovođenjem do besmislene krajnosti i autoritarnog nametanja jednoumlja. Videli smo iščezavanje dijaloga, podelu sveta na nas i njih, jačanje levih i desnih populističkih carstava, porast licemerja, samoživosti i dosad neviđenu vladavinu pohlepe kao jedinog principa životnog boljitka. Kao što su Englezi, vični imenovanju, prvi zapazili, „vreme posle istine” nije opovrglo istinu, već je prestalo da se za nju zanima kao za iole važan činilac moralnog ustrojstva sveta.

Poslednjih godina je u celom svetu došlo do naglašenog razočarenja masa u političku klasu uopšte, kao da je sama politika postala ružna reč, a političari nosioci endemske korupcije. Pojam demokratije, svojevremeno uzvišeni društveni cilj, došao je pod znak pitanja jer je zloupotrebom postao prikladno sredstvo ozakonjenja autoritarnih režima. Organizovana, konstruktivna opozicija postala je prava retkost, a protivnici vladajućih režima sveli su se na atomizovane grupice bez ozbiljne specifične težine.

Upravo suprotno od želja optimističkih futurologa, svet je postao sebičniji, raslojeniji, ne ujedinjeniji, suroviji i bespoštedniji. Bogati su postali bestidno bogati, a siromašni katastrofalno siromašniji. Solidarnost je postala eufemistički sinonim za nostalgiju.

Ne kažem da je pre pandemije svet bio carstvo zdravog razuma. Ratni huškači su i tada dobijali Nobelove nagrade za mir (Kisindžer), a pijandure prekrajale svet sa čašom viskija u ruci (Jeljcin, Buš mlađi), ali čovečanstvo nije ličilo na čamac bez kormilara na uzburkanom moru u olujnoj noći. Stara, prepredena Evropa, razumom, a ne ljubavlju, ujedinjena svojevremeno u brak iz računa kako se ne bi svakih četvrt veka umivala u sopstvenoj krvi, za sitninu je kupila priču o velikoj antagonističkoj sili koja samo što je ne zaskoči i proguta iako se to već dva milenijuma nikad nije ni pokušavalo. Umesto lidera sa vizijom, razapeta između šaptača i zdravog razuma, danas na čelu ima samo bezlične referente, ko zna na čijem platnom spisku, koji ni ne pokušavaju da misle svojom glavom. Potvrđuju izreku da nas istorija uči da nas istorija ničemu ne uči, podležu prekomorskom zastrašivanju bez trunke istorijske osnove. Na Dalekom istoku zasad uspešno – ali ne zadugo – funkcioniše papazjanija ili čarobni napitak divljeg kapitalizma i autoritarnog komunizma; u Latinskoj Americi desni populisti bi da se vrate u feudalizam, a levi bi da budu romantični trockisti.

Prati novac

Sjedinjene Američke Države su razjedinjenije nego ikad ranije. Na Afriku, kao i tokom većeg dela nove ere, niko ni ne misli drukčije sem kao na sirovinsku bazu iz koje još štošta može da se iscedi, kao iz Konga kralja Leopolda, a ostalo da bude svetski otpad sa oazama za foto-safari.

Svet je, takođe, zaboravio da je Berlinski zid ikad srušen. A kao da je to bilo juče!

Pet godina posle pandemije ratni huškači, a ne mirotvorci, vladaju svetom. Njihova jedina ideologija – follow the money (prati novac)! Osim na istoriju, narod je zaboravio na strah – na Hirošimu i na Nagasaki, na Korejski i Vijetnamski rat, na Kubansku raketnu krizu, na bliskoistočne sukobe, na sve one krize kad smo se sa zebnjom pitali da li neko razuman drži prst na crvenom dugmetu u Moskvi, Vašingtonu i šačici zemalja članica elitnog nuklearnog kluba.

Može se, srećom, uvek gore i nikad nije kasno da se prikoči. Na određeni način, sudbina sveta je da se neprekidno menja i da suštinski uvek ostaje isti. Da se složimo sa postpandemijskom definicijom današnjice jednog pravog nobelovca, pesnika Roberta Cimermana: „Još nije mrak, ali mu se približavamo.”