Čovekova riznica

Naš čovek, utemeljen na tradiciji, upućen u suštinu života, u kolokvijalnom razgovoru, često čoveka svodi samo na – dušu. Tako, kada navodi koliko je gde prisutno ljudi, kazuje: „Ima toliko i toliko duša.” A kada nema nikoga, kaže: „Ni žive duše!” Na isti način i Rusi predočavaju, govoreći: „Ni duši!”

Čovek nije samo duša, ali su u njoj njegova osnovna svojstva. Duša oživljava telo, i u njoj se nastanjuje duh, koji čovekom rukovodi. Otuda svođenje čoveka na dušu i objašnjenje u različitim tradicijama da duša čini bestelesnu esenciju živog bića.

Ne nauditi, ne ogrešiti se

Na to upućuju Hristove reči: „Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet, a duši svojoj naudi?” I one kada, pri davanju vlasti i uputstava apostolima, podučava: „I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti; nego se više bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu.”

Duša je pretežnija od tela. S onim što u duši nosi, čovek je sam sebi put odredio.

Kroz vekovna iskustva, srpski narod je do takve spoznaje došao, pa će i narodna pesma, na tim načelima, dušu našeg naroda napajati. U jednoj od tih pesama majka Jevrosima upozorava sina Marka: „Nemoj, sine, izgubiti duše; bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogr´ješiti dušu.”

Čemu čovek bez duše da se nada?!

Sasvim izvesno, svi smo u prilici bili da čujemo kad neko po savesti upozorava nekoga ko dobro ne čini: „Imaš li ti duše...?!”, „Kakva ti je to duša...?!”, „Gde će ti duša, kad tako činiš?!” Prekorno upozorava da bude svestan pozvanja svoga i da ima osećanja za druga živa bića.

Dušu imaju i životinje. U knjizi Postanja govori se o „svemu zverinju zemaljskom i svima pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čem ima duša živa”. A pošto je Tvorac pri svom stvaranju prelazio od nižih oblika ka višima, pri čemu je čovek bio poslednje i najsavršenije delo Božje, to, prema stanovištu bogoslovske nauke, govori o savršenstvu i različitosti osobina duše čoveka od duše životinja.

Po duši se vidi ko je kakav čovek. U njoj se sažima čovekovo biće. Duša je riznica čoveka.

U prirodi zemnog bića je da se stara o onome što telesnim očima vidi, a duhovnom biću da se stara i o onome što duhovnim očima vidi. Od duhovnog uzrasta čoveka zavisi šta i koliko vidi.

Nužno je da čovek brine o telu svome, a još veću potrebu ima da brine o duši svojoj. Kao što je neophodno da se stara o čistoti tela, neophodno je da se stara i o čistoti duše. Isto kao što je potrebno telo hraniti, potrebno je i dušu hraniti.

Osnovna hrana za dušu su dobra dela. Duša se ljubavlju oplemenjuje. A u ljubavi se uzrasta.

Čista duša je blagorodna duša. Ona nema naslaga greha koji će je onemogućavati u donošenju dobrih plodova. Čovek takve duše duhovno uzrasta.

Čovek u svojoj ličnoj riznici, u duši, nosi ili dobra dela ili greh. Njegovo je samo to što je u duši svojoj sabrao i to

se sagledava sasvim tek kada duša iz tela izađe.

Kao što biljka zaklonjena od Sunca vene, tako i čovek pod naslagama greha svoga nije otvoren za blagodat Božju.

Ponese se čovek kad oseti blagodat Božju u sebi. Pomisli da je moćan, da je dostigao savršenstvo, pa se olenji u podvigu. Sveti Makarije Veliki ukazuje na to, pa upozorava hrišćane, pošto je Bog beskonačan i nepostiživ, da nikada ne smeju reći da su postigli savršenstvo, već je potrebno da se smiravaju dan i noć. Ukazuje da je u duši mnogo organa, da je njena dubina velika, pa greh koji u nju ulazi ovladava svim poljima njenim i sastavima srca. Kad čovek zaište blagodati, ona dolazi i ovladava, možda, jednim ili dvema delovima duše. Pritom neiskusan čovek, obradovan blagodaću, misli da je prispela blagodat ovladala svim sastavima duše, i da je greh iskorenjen. A, u stvari, samo jedan deo duše je pod blagodaću, a veći deo duše pod vlašću greha. „Zato se”, kaže, „ne sme malaksati u podvigu za sve vreme života, jer se ne zna da li je sva duša očišćena blagodaću.”

Kada greh ovlada dušom, onda se govori o smrti duše. Sveti Grigorije Palama piše da je smrt duše – odvajanje duše od Boga. Smrt tela je – odvajanje tela od duše. Duša bez tela živi, telo bez duše ne živi.

Povratak na pravi put

Naš savremenik protojerej Andrej Tkačov, naslanjajući se na pomenutog svetitelja, pojašnjava da je duhovna smrt – razdvajanje uma, duše i srca od Boga. I ističe da u tom stanju smrti prebiva veliki broj ljudi.

Ipak, smrt ne mora da bude konačna činjenica. Oživljava se pokajanjem, obnavljanjem svog odnosa s Tvorcem. Povratkom na pravi put. Na to upućuje i biblijska priča o bludnom sinu. Kada otac prima sina koji je napustio dom njegov i raskućio dodeljeno mu imanje, on radosno kazuje: „Ovaj sin moj beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše i nađe se.”