Glupost je gora od zla

Dobro je poznato uverenje da je glupost najrasprostranjenija pojava u ljudskom rodu. Ima bezbroj izreka o ljudskoj gluposti a neke od njih vredi s vremena na vreme ponovo pročitati. Na primer ove: „Nikada ne potcenjujte snagu ljudske gluposti.” „Genije može imati svoja ograničenja, ali glupost nije tako ometena.” „Problem sa svetom je što su glupi previše samouvereni, a pametni puni sumnji.” „Istina nema odbrane od budale odlučne da veruje u laž.” „Ništa na svetu nije opasnije od iskrenog neznanja i savesne gluposti.” Ima, naravno, i naučno dokazanih istina koje u današnje vreme i te kako treba imati na umu. Na primer, sociologija je dokazala sledeće: kada se stvori organizacija u kojoj jedan čovek poseduje svu moć i svi su u obavezi da mu povlađuju u njegovim fiksacijama i predubeđenjima, siguran rezultat takve situacije je – glupost. A dokazano je i to da kada glupost preuzme kontrolu, reči, a sa njima i ljudi koji ih izgovaraju, ozbiljno gube vezu sa onim što je stvarnost.

Primera za ovakve situacije ima bezbroj i u prošlim vremenima i u sadašnjosti. Na listama najglupljih odluka u istoriji nalazi se odluka Franca Ferdinanda da, posle neuspešnog prvog atentata na njega u Sarajevu, nešto kasnije iziđe ponovo među narod u otvorenom automobilu. Visoko na listi gluposti je propast američke konjice u sukobu sa Indijancima kod Litl Big Horna. Komandant masakriranih konjanika bio je samouvereni general Kaster, o kome i dan-danas američka popularna kultura misli da je bio i uobražen, i drzak, i glup. Visoko na listi gluposti je i Staljin, koji je izdao strogo ali glupo naređenje da ga niko ne uznemirava dok je u svojoj spavaćoj sobi. Prvog marta 1953. Staljin se nije, kao obično, pojavio iz svoje spavaće sobe već u ranu zoru. Niko nije smeo da proviri i utvrdi da li je sve u redu. Tek mnogo sati kasnije, dojurili su drugovi iz Politbiroa i kolektivno uleteli u njegovu spavaću sobu. Otkrili su Staljina nesvesnog i nepokretnog na podu. Umro je četiri dana kasnije. Visoko na listi katastrofalno glupih odluka je i naređenje da se sa otvorenog mora zauzme visinska kota Galipolje na turskoj obali godine 1915. Odgovornost za uništenje britanskih trupa koje je usledilo u velikoj meri pripisana je Vinstonu Čerčilu, autoru ovog glupog i tragičnog plana.

Koliko je bilo gluposti u odluci da se nepostojeći napad na američku ratnu mornaricu u Tonkinškom zalivu proglasi za razlog invazije na Vijetnam! U tom krvavom ratu poginulo je preko 50.000 američkih vojnika a stradali su milioni Vijetnamaca, da bi se, na kraju, Amerika sramno izvukla. Kao i u Avganistanu nešto kasnije, a kao što će se već sutra izvući i iz Ukrajine. I tu smo kod najveće gluposti ovog veka – odluke da ukrajinska država artiljerijom napadne sopstveno stanovništvo u Donbasu i celih osam godina vrši istrebljenje ljudi samo zato što im je maternji jezik ruski. I to sve na nagovor „lukavih” Amerikanaca i još „lukavijih” Britanaca. U svakom slučaju, sva ta glupost dovela je i do sve prisutnije spoznaje da nijedna droga, ni alkohol, ni duvan, ni kocka, ni prostitucija, ni kriminal ne izazivaju osnovne bolesti društva. Mnogi danas misle da, ako se stvarno traži izvor društvenih problema, ne treba testirati ljude na drogu, već na glupost, neznanje, pohlepu i zaljubljenost u moć. Kako bi rekao Dejvid, moj prijatelj iz Kalifornije, dati vladajućoj kliki kontrolu nad novcem i nad mašinerijom represije isto je kao dati tinejdžeru flašu viskija i ključeve od automobila.

Čudna pravila evropska

Dakle, glupost je opasnija od zla zbog toga što je zlo prepoznatljivije. U životu znamo kako da prepoznamo loše likove – diktatore koji krše ljudska prava, serijske ubice ili nasilne kriminalce. Ditrih Bonhefer (Dietrich Bonhoeffer), nemački teolog, još tridesetih godina 20. veka u svom traktatu pod nazivom „Teorija gluposti” to ovako objašnjava: „Protiv zla se može protestovati, ono može biti razotkriveno i, ako je potrebno, zaustavljeno silom. Zlo uvek nosi u sebi seme samouništenja.” S druge strane, borba protiv gluposti nije laka iz najmanje dva razloga. Prvo, kao društvo smo mnogo tolerantniji prema njoj. Za razliku od zla, glupost se ne smatra porokom koji treba kažnjavati. Ne kritikujemo oštro druge zbog njihovog neznanja. Drugo, glup čovek je „sklizak” protivnik. Ne može biti pobeđen argumentima ili logikom. Naprotiv, kada je suočen sa nepobitnim činjenicama, on eksplodira i reaguje agresivno. Nije slučajno Mark Tven ovako savetovao: „Nikada se ne raspravljajte sa glupim ljudima, oni će vas povući na svoj nivo i tamo vas pobediti iskustvom.” Znači, glupost ima mnogo veći potencijal da nam uništi živote. Jedan moćni idiot može naneti mnogo veću štetu, nego poveća grupa beskrupuloznih spletkaroša. Svaki čovek može praviti greške, ali samo idiot uporno ostaje u svojoj zabludi. Kako bi rekao moj prijatelj Dejvid: „Arogancija i glupost su smrtonosna kombinacija.”

Bonhefer je uočio i to da je, vrlo često, glupost bitno svojstvo institucija, čak više nego pojedinaca. A to je tek opasno po obične ljude! Jedan od najistaknutijih primera može biti EU kao institucija. Koliko mora da bude akumulirane gluposti da kontinent koji je pre 25 godina skoro parirao Americi u BDP-u danas ne postiže ni polovinu BDP-a koji postiže Amerika? Koliko mora biti gluposti u tome da na svoju teritoriju dovedete milione migranata da vam iz temelja poljuljaju ekonomiju, kulturu, običaje i – ono što je najvažnije – društveni mir? Koliko mora biti gluposti u instituciji koja se uporno bori protiv slobode govora i koja uvodi drastične kazne za one pojave koje, potpuno proizvoljno, etiketira kao „dezinformacije” ili „govor mržnje”?

Ali ni u pojedinim evropskim državama ne manjka „čudnih” zakona i pravila. Na primer, u Švedskoj je protivzakonito žaliti se usred duge, tamne zime da vam nedostaje sunce?! U Parizu se pepeljara smatra smrtonosnim oruđem. U Nemačkoj beg iz zatvora nije protivzakonit čin. U Švajcarskoj sušenje veša napolju, nedeljom, strogo je zabranjeno. U Francuskoj ljubljenje na peronu železničke stanice nije dozvoljeno. U Italiji je protivzakonito da muškarac nosi žensku odeću. U Holandiji je protivzakonito da provalnika u vaš stan zaključate u orman. U Mađarskoj je zabranjeno vođenje ljubavi u prostoriji u kojoj je upaljeno svetlo. U Hrvatskoj je zabranjeno spavati na klupi u parku i hrkati. U Severnoj Makedoniji protivzakonito je da suvozač bude u pijanom stanju. U Srbiji je upotreba kanabisa i dalje protivzakonita iako je Srbija „iznedrila” najveću ilegalnu plantažu kanabisa u Evropi.

Uz veliku moć, velika glupost

Sve to, i glupost pojedinca i glupost institucije, Bonhefer ovako formuliše: „Ni protesti ni upotreba sile nemaju efekta, razum pada na gluvo uvo, činjenice koje su u suprotnosti sa njihovim predrasudama jednostavno nisu prihvaćene. A kada su činjenice nepobitne, one se jednostavno odbacuju kao nebitne, kao sporedne. U svemu ovome, glup čovek, za razliku od zlog, potpuno je samozadovoljan, a pošto se lako iznervira, postaje opasan, drzak i ofanzivan.” Mnogo puta smo se uverili da ruku podruku s velikom moći ide i velika glupost. Jer, kao i zlo, glupost nije pretnja sve dok nema moć. Bonhefer piše: „Pri bližem posmatranju postaje jasno da svaka velika eksplozija moći u javnoj sferi, političkoj ili religioznoj, zarazi veliki deo čovečanstva glupošću.” Ovo se dešava na dva načina. Prvo, glupost vas ne sprečava da držite moć. Istorija i politika obiluju primerima gde su neuki ili nekvalifikovani ljudi stigli na vrh (i gde su mudri bili isključeni ili eliminisani). Drugo, priroda moći zahteva od pojedinca da se odrekne čak i svoje sposobnosti za inteligentno razmišljanje – ali i drugih važnih sposobnosti, kao što su nezavisnost, kritičko razmišljanje i refleksija. Koliko puta smo svedočili kako se harizmatični i pametni autsajder, pun razumnih ideja, pretvara u idiota čim preuzme dužnost. Kao da su mu politički slogani, parole i slično preuzeli dušu. Tako stvoreni idiot je pod čarolijom, zaslepljen, moć ga je pretvorila u automat koji recituje unapred pripremljene fraze. Moć je nezadrživo isisala inteligenciju iz tog pojedinca, pretvarajući ga u animiranog manekena ili, još gore, u sveprisutnog, nametljivog, psihodavitelja. Poređenja sa našim životom u napaćenoj Srbiji moguća su i vrlo očigledna. Kao i svuda, i kod nas su najgluplji oni ljudi koji „znaju sve”. Kada na to nasade tvrdoglavost i žestinu, onda je to najsigurniji dokaz da je na delu opasna glupost. A takvih imamo i za izvoz. Samo, taj izvozni proizvod nema potražnju. Ostaje da se sami nosimo i borimo sa njihovim smrtonosnim glupostima.