Tišina kao forma dijaloga

Od novembra 2024. godine bauk studentskih protesta kruži Srbijom. Počeli su mirnim okupljanjima ispred fakulteta diljem zemlje, nastavljeni su blokadama zbog nasilja nad studentima, a zatim su se proširili na druge institucije i delove društva, a traju i tokom 2025. godine. Inicijalni povod za njihov nastanak bila je tragedija na Železničkoj stanici u Novom Sadu od 1. novembra 2024. godine, kada je petnaestoro ljudi poginulo usled pada nadstrešnice, a dvoje je teško ozleđeno i životno ugroženo. Intenzitet i oblik akademskih pobuna se menja: od tihih okupljanja na ulicama, preko organizovanih blokada univerziteta, kulturnih centara, raskrsnica i puteva, pešačkih marševa iz grada u grad, do masovnih skupova bez govornika, ali su u svim tim menama blokade obeležene nepredvidivošću i autentičnim izrazom generacije zed. Iako u nekim aspektima podsećaju na ranije globalne proteste i pokrete, srpski studentski protesti nisu tek njihov odjek. Bez suštinske podrške lokalnih institucija, političkih aktera i spoljašnjih faktora, oni donose nadnaravne novine uz pomoć organizacije zasnovane na osobenoj direktnoj (plenumskoj) demokratiji proizašloj iz odbacivanja tradicionalnih autoriteta. Pored navedenog, protesti akademaca se izdvajaju i svežinom i inventivnošću osmišljenih akcija, a njihov najveći vrednosni domet je paradoksalna upotreba ćutnje kako bi se istakla bezglasnost žrtava.

Nedostatak lidera u aktuelnim studentskim protestima u Srbiji donekle odražava širu globalnu krizu autoriteta, kako je primetio Slavoj Žižek, zbog čega pojedinci sve više odbacuju tradicionalne hijerarhijske strukture. Protesti u Španiji 2011. godine (Indignados) nastali su kao odgovor na činjenicu da tradicionalna levica više ne zastupa interese mladih, što je kasnije dovelo do nastanka pokreta Podemos. Princip horizontalne organizacije prisutan je i u protestnim pokretima poput „Okupirajmo Vol strit” u Americi ili Žutih prsluka u Francuskoj. Odsustvo predvodnika i čvrste hijerarhije u ovim primerima onemogućilo je vlastima da neutrališu proteste putem pregovora ili represije. To je, međutim, istovremeno otežalo artikulisanje jasnih političkih zahteva. Nedostatak autoriteta u srpskim i, šire uzev, globalnim pokretima i protestima može se razumevati i kao deo šireg fenomena političke evolucije: mlađa generacija sve više odbacuje tradicionalne forme reprezentacije i nagoveštava nove potencijale i mogućnosti budućih društvenih pokreta širom sveta.

Podsticajni transparenti

Protestanti u Srbiji bore se za pravo i pravdu tako što, gotovo bergsonovski intuitivno, osećaju trenutak u kome će sprovesti ubedljivu i kreativnu akciju, suprotstavljajući je institucionalnoj rigidnosti. Protesti su se tako počeli doživljavati ne samo kao odgovor na nagomilane nepravde već i kao poziv na dublju promenu koja će preispitati temelje poznatih nam struktura sistema.

Protesti u Srbiji razotkrili su nešto do sada nepoznato o generaciji zed, koja ih predvodi: iako su odrastali u političkom okruženju u kojem su tradicionalni sistemi (od parlamenta i političkih partija do univerziteta i sindikata) hijerarhijski zatvoreni i kruti, oni su prema njima kritički nastrojeni. Partijska politika se za ovu generaciju pokazala kao sistem u kojem su pregovori često unapred određeni, što je Mišel Uelbek efektno prikazao u svom romanu „Poništeno”, razotkrivajući zatvorenost i otuđenost političkog dela francuskog društva. Protesti srpskih akademaca su i svojevrsni odgovor na prevladavajući doživljaj nepostojanja ijednog formata u okvirima institucija postojećeg sistema koji bi istinski zastupao njihove interese kao i građana i građanki naše zemlje u celini.

Protesti generacije zed odlikuju se miroljubivim, dostojanstvenim i umetnički nadahnutim akcijama, izbegavajući anarhističke, uzbunjivačke i instrumentalizovano-političke konotacije. Podsticajni transparenti i video-sadržaji koji se viralno šire jednako doprinose demontiranju neprobojnih tradicionalnih i/ili represivnih političkih i medijskih narativa koji marginalizuju i negativno targetiraju demonstrante. Studentski protesti artikulisali su se, kao što je navedeno, brojnim originalnim, efektnim, smislenim i dobro organizovanim akcijama koje su dobile gotovo ritualni karakter – od blokada fakulteta, kao mesta simboličkog početka otpora, preko protesta bez govornika, koji sugerišu odbijanje liderstva i insistiranje na zajedništvu, do blokada saobraćajnica, koje i doslovno zaustavljaju tok svakodnevice i postavljaju pitanje: „Kuda dalje?” Protestne akcije generacije zed kulminirale su studentskim marševima koji su otpočeli 1. februara 2025. godine, na dan kada se navršilo tri meseca od pada nadstrešnice u Novom Sadu. Toga dana studenti su se peške uputili iz Beograda u Novi Sad kako bi odali počast žrtvama i susreli se, noseći zastave, na novosadskim mostovima sa tamošnjim studentima. Pešački marš istovremeno je i vrhunsko poklonjenje žrtvama i simbolički čin njihovog (ne)mogućeg iskupljenja, ali i solidarnost višega reda koja se telesno utemeljuje u prostoru. Hodanje, taj najelementarniji vid kretanja, postaje čin političkog prisustva kojim se odašilje poruka da se žrtve moraju iskupiti. Protestni marš je tako prevazišao realpolitičke ciljeve protesta i postao hodočasni put ka Vrlini. Nakon zajednički pređenih osamdeset kilometara studenti su saborno snevali u ledenoj noći, na sredini pešačkog puta za Novi Sad, na jednom fudbalskom stadionu, na stiroporima. Susret studenata iz Beograda i Novog Sada, uz podršku impresivnog broja građana, stvorio je snažan osećaj zajedništva i solidarnosti – pravu katarzu. Desetine hiljada ljudi doživelo je iskustvo zagrljaja i plakanja, nezabeleženo na minulim studentskim protestima u Srbiji od devedesetih godina do danas. Na duboku društvenu nepravdu te represiju nad kritičarima vlasti (uključujući u to i gaženje demonstranata automobilima i batinanje) studenti su odgovorili poklonjenjem žrtvama posustalog sistema. Učinili su ono što biva moguće u umetnosti, ali je gotovo neviđeno u realpolitici: odbili su da se zlu suprotstave silom, birajući vrlinu i nenasilje kao svoj put.

Pomoćni sadržaji studentske pobune uslovljeni su digitalnom erom te se oblikuju kroz kulturu mima, ironije, pop-referenci, generacijskih i lokalnih specifičnosti. Transparenti i parole, koji su dobili raznorodne viralne interpretacije i izuzetnu vidljivost, nisu samo sredstvo političkog nenasilnog otpora, već i artefakti kulture, svedočanstvo o načinu na koji se izražava generacija zed. Njeni predstavnici najčešće posežu za lucidnim humorom u sprezi sa pop-kulturom („Ne brukaj me, Zagorka”), sentimentalnim tonovima prepoznatljivih melosa kojima se pak šalju otrežnjujuće i upozoravajuće poruke („Ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu”) ili ironičnim provociranjem usnulih članova društvene i političke zajednice („Spavaj mirno, nano, sve je blokirano”, „Izađi, mala”). Transparent „Izvedi Kobre, mi smo Anakonde” kroz duhovite političke i popkulturne aluzije daje efektnu poruku da akademci neće odstupiti od svojih nauma i da se ne plaše zastrašivanja. Transparent „Smeši ti se, smeši Laura Koveši” priziva vrsnu evropsku tužiteljku, povezujući pravdu i ironiju kroz poetski ritam. Duhovito je predočena i istrajnost i hrabrost demonstranata u vezi sa protestnim akcijama koje se dovode u vezu sa ljubavnim iskustvom u digitalnom dobu: „Blokirala sam bivšeg, sad ću i most”. Brojne transparente boje ironija i lokalni kontekst: „Nema Zage, nema Ćacija, traži ih cela nacija”, a neki od njih imaju egzistencijalističke i metafizičke tonove: „Što se tiče morala, morali smo”, „Nije revolucija, nego egzorcizam”...

Etička obaveza prema žrtvama

Nesvakidašnje ritualne i performativne karakteristike studentskih akcija umnogome su obeležile na viši nivo uzdignute fotografije, objavljene na studentskim instagram nalozima i drugim mrežama, a posebno su se istakli kratki video-snimci studenata Fakulteta dramskih umetnosti koji su prava remek-dela. Fotografija „Zlo u retrovizoru” Ive Tanacković maestralno prikazuje zastrašujući odraz pogleda ženske osobe ubice u retrovizoru, u trenutku njenog pokušaja da pregazi studentkinju redarku na protestu. Izuzetan je i video studenata Fakulteta dramskih umetnosti pod nazivom „Krajnje je vreme da se probudiš”, snimljen iz ugla vozača kom kapci padaju od hipnoze dok preko radija sluša poruke srpskog predsednika. Vozaču se potom ukazuje utvara devojke na pešačkom prelazu, on se trgne kad joj se već opasno približio, ali se ne zaustavlja. Kasno povlači ručnu kočnicu i shvata da se zapravo zaleteo u zid. Urađen u maniru napetog psihotrilera, video izrazito stilizovanog zvuka i vrsne montaže sažima čitavu našu noviju istoriju strašnih posledica političke manipulacije. Visok stepen kreativnosti studentskih protesta 2024/2025. ne svedoči samo o osobenom izrazu jedne nove generacije. Kreativnost je integrisana u samu strukturu njihovog političkog otpora. Kreacija dela naspram sile, nasilja i mržnje. U tome su protesti u Srbiji bez premca u novijoj istoriji. Kreativno izražavanje ne samo da pojačava efikasnost protesta, već ih pretvara u platformu za dugoročne promene u društvu i nove oblike građanskog aktivizma.

Najsnažniji i najmoćniji aspekt protesta je svakodnevno tromesečno odavanje petnaestominutne počasti žrtvama stradalim ispod nadstrešnice u Novom Sadu. Svaki skup, marševi i blokade uključuju ritualnu tišinu u trajanju od petnaest minuta, koliko je ljudi stradalo pod nadstrešnicom. Ova praksa se proširila i na srednje škole, institucije kulture, zdravstva, kao i pojedine medijske kuće, pa i ljude zatečene na ulicama: svakoga dana u 11.52 solidarni građani pridružuju se kolektivnom činu odavanja počasti žrtvama. Kulminacija protestne tišine bila je na beogradskoj Slaviji 22. decembra 2024. godine. Tada se dogodilo nešto što je prevazišlo politiku, strategiju protestnog delovanja pa i neposrednu emociju bola. Te hladne večeri tišina demonstranata se preobrazila u prisustvo nečega mnogo dubljeg – etičke obaveze prema žrtvama. Stotina hiljada ljudi stajala je u vakuumu zvuka u kome nikoga ni jedan jedini glas ili telefon nije odao te se mogla osetiti nepatvorena ljudskost. Umesto parola i buke, govorila je kolektivna tišina u ime onih čiji su glasovi nasilno prekinuti. Studenti su ovim vrhunskim gestom pokazali da se otpor ne izražava samo kroz negaciju ili sukob, već kroz empatiju.

Emanuel Levinas je tvrdio da lice Drugog nosi moralni imperativ koji zahteva naš odgovor. Kada studenti zajedno sa građanima stoje u ultimativnoj tišini, oni postaju lica ljudi koji više ne mogu govoriti. Protestanti ne posežu ovde za tišinom kao prazninom, već kao formom dijaloga, u kome pravda počinje prepoznavanjem patnje Drugog. Noam Čomski je upućivao na to da postoje dve vrste tišine – jedna koja je nametnuta i represivna i druga koja je aktivna i oslobađajuća. Generacija zed je otelotvorila tišinu kao prostor otpora, dok su institucije koristile ćutanje kao strategiju kontrole. Kada moćnik ne odgovara, ne priznaje bol i ne reaguje na zahteve za pravdom, on koristi tišinu kao oruđe manipulacije, oblik pasivnog ugnjetavanja koje održava status kvo. Ovaj raskol između oslobađajuće tišine studenata i represivne tišine institucija postao je srž sukoba – između sećanja i zaborava. Studenti su tišinu transformisali u najjači oblik govora. Njihova tišina postala je nepokolebljiva i znak je prisutnosti onih koji su izbrisani. Protest, prema tome, nije samo čin otpora, već i čin rekonstrukcije – vraćanja Drugih u zajednički prostor kroz kolektivnu tišinu. Žan Bodrijar bi ovu situaciju opisao kao sukob simulakruma moći i stvarnosti zajednice. Institucionalna tišina pokušava da stvori iluziju normalnosti, kao da se baš ništa dogodilo nije, kao da se sve može nastaviti bez posledica. Nasuprot tome, tišina protestanata stvara prostor u kojem iluzija moći puca, otkrivajući njenu nesposobnost da odgovori na najvažnije pitanje – pitanje pravde. U ritualnim ponavljanjima petnaestominutne tišine zapravo je počela da se dešava transformacija pojedinaca, a onda dalje i samog društva. Tišina je najpre otpočela kao žalost, nemogućnost da se o tragičnom progovori, a potom je pobudila novu nadu u mogućnost ličnog i kolektivnog preobražaja. Ostaje da se vidi da li će građani i građanke Srbije ostati nepokolebljivi i istrajni na tom putu mogućeg spasenja.

*Tekst  je objavljen u „Književnom magazinu” , broj 245, 2025.