Vikinzi i kauboji teraju zimu

Ne propuštaju Grebenčani da spomenu da je njihovo selo jedno do najdugovečnijih vojvođanskih gde žive Rumuni. I njihova crkva posvećena Vaznesenju Gospodnjem među najstarijim je podignutim na ovim prostorima, a u vreme belih poklada najaktuelnija je priča o „Fašankama” – maskiranim pokladnim igrama. Ovde na severu južnog Banata, u danima koji prethode Vaskrsu, običaj je da se iz škrinja vade tradicionalne nošnje i mesecima prave veseli, ali i „strašni” kostimi.

Ovoga puta tu su vikinzi, kaubojska družina, jato malih anđela, pčelice i cvetno polje suncokreta, jedna močvara i rode, jedna avionska posada… Smešteni na traktorskim prikolicama, u koloni. Maske su duhovite, ponekad i malo zajedljive, ali i aktuelne i, kako bi se stručnije reklo, na „alegorijskim kolicima” kroz selo do centra... A tamo svoju igru već igraju kolušari. To su mladići i dečaci, obučeni u svečanu rumunsku narodnu nošnju, koji uz zvuk melodične kalušarske pesme igraju tradicionalnu igru, a da su prethodno obišli kuće u selu.

Po ugledu na raskošne belocrkvanske karnevale, priređivane još pre dva veka, a maha uzeli posle Drugog svetskog rata, Grebenčani su pre nekoliko decenija svoje „Fašanke” oživeli, vraćajući u kalendar događaja i stare paganske običaje vezane za kraj zime i dolazak proleća. Na tom poslu udruženi su svi meštani, staro i mlado, školarci i omladina, mesna zajednica da koordinira, opština Bela Crkva i Nacionalni savet rumunske nacionalne manjine da podrže, a turistička organizacija da oglasi.

U selu kažu da im je veoma važno da sačuvaju tradiciju „Fašanki”, koja najverovatnije datira iz vremena od pre oko 3.000 godina. To se ovde potkrepljuje i podatkom da se kolo kolušara spominje još u spisima Dačana, mada se sam naziv vezuje za izvedenicu nemačkog jezika – „fasten” (postiti) ili „faseln” (biti plodan), dok se u literaturi spominje i stara reč „vastschangili” iz 1283. godine. Bilo kako bilo, Grebenčani su ovaj običaj uspeli da sačuvaju i prenose ga s kolena na koleno, iako ih je malo.

„Grebenac živi za ’Fašanke’. Ovaj događaj mnogo znači, pre svega za omladinu, ali i ostali meštani tokom čitave godine željno iščekuju ovaj dan. Srećni smo i zadovoljni što uspevamo da održimo našu kulturu i tradiciju, a nije lako, jer je mnogo posla sve ovo osmisliti i realizovati. Jedino što se s godinama teme menjaju, pa se malo gube one tradicionalne u izradi eksponata, odnosno sve su modernije”, primećuje Anuca Dolinga iz Grebenca, sela u opštini Bela Crkva, gde narod govori na tri ravnopravna jezika – rumunskom, mađarskom i češkom koji je, jedinstveno u našoj zemlji u službenoj upotrebi.

„Fašanke” ovde traju danima, mnogo je različitih programa, a sve su više „zimska varijanta” belocrkvanskog karnevala, koja se završava velikim balom. Manifestacija je odavno prevazišla lokalni značaj, pa ju je tako godinama pratio i međunarodni simpozijum „Fašanke – karneval kod nas i preko granice”, u kojem su učestvovale i škole iz Rumunije. Uvek ovde bude i izložbi rukotvorina i nošnji karakterističnih za Rumune ovog kraja, revija folklornih igara i melosa, a sve to prate profesori i studenti etnologije i privrednici etno-turizma, tako da je poseta iz godine u godinu sve veća.

Kolušari

Ovaj deo južnog Banata poznat je po karnevalu izuzetno duge i bogate tradicije, a fašanski kolušari su ono što ih razdvaja i razlikuje. Ti dečaci i neoženjeni mladići nose tradicionalnu rumunsku nošnju s praporcima na čarapama i pevaju melodične kolušarske pesme čiji zvuk treba da „uplaši i rastera zle sile”. Svoje ophode započinju od jutra, ali ne pre izlaska, a završavaju ga pre zalaska sunca. U tom periodu obilaze selo, ulaze u svaku kuću, a domaćini znaju red i običaj, pa ih služe nečim slatkim ili pićem, ali obavezno kokošijim jajetom, kao simbolom plodnosti i napretka. Na koncu, njihov ples koji ponavljaju na seoskom trgu najavljuje i označava dolazak fašanske povorke.