Zamke samosažaljenja

Depresija je splet više osećanja, to je stanje žalosti, tugovanja, nezadovoljstva, a najpre je negativan stav o sebi, svetu i budućnosti. Potištenost i povlačenje u sebe su redovni simptomi.

Ali, kako navodi Filip Stojković, psihoterapeut, za takvo stanje u određenoj meri odgovorni smo i sami. Tome posebno doprinose misli o sopstvenoj neadekvatnosti, zbog nemanja onoga što smatramo neophodnim i užasavanja stvarima onakvim kakve su.

Klopke samookrivljivanja

Stalno samookrivljivanje često vodi u depresiju.

– Misli poput pogrešio sam, zgrešio sam, nenamerno sam povredio drugoga, zdrave su i ljudske u realnim situacijama, sve dok ih ne prate konstatacije tipa: ne bi trebalo da grešim i radim loše stvari, trebalo bi da sam nepogrešiv i savršen – navodi naš sagovornik.

On upozorava da visoko postavljeni zahtevi koje pred sebe stavljamo, a vezani su za pritisak nepogrešivosti, onemogućavaju praštanje greške. Neretko na kraju ovakvog niza depresivnih misli sledi zaključak: „Ja sam loša osoba i zaslužujem kaznu.”

Samosažaljevanje je još jedan od „puteva” u osećaj besmisla.

– Iako samosažaljevanje deluje kvalitativno drugačije od samookrivljivanja, ima istu završnicu – depresiju. Misao kojom samosažaljevanje uglavnom počinje je: onemogućavaju mi da bude po mom, sprečavaju me da bude kako ja mislim, verujem i osećam da treba, što u nekim situacijama i jeste istina, ali kada govorimo o depresiji, ovu misao prati i: ja moram imati ono što mi treba ili što mislim da mi je potrebno. Ako to ipak ne dobijem, biće užasno. Užasavanje povodom neispunjenog moranja prizvaće i temeljnu misao samosažaljevanja – jadan ja.

– Bilo bi zaista lepo kada loše stvari ne bi postojale ili kada bi se makar dešavale po zasluzi, ali to u realnosti ipak nije tako. Zato će depresivnost početi da se razvija oko misli da: loše stvari ne smeju da se dešavaju drugima kada to ne zaslužuju. Pošto se to ipak događa, svet je jedno grozno mesto kada dopušta da se takve stvari dešavaju. Ako je svet grozan, onda i ne postoji neka mogućnost za sreću, zadovoljstvo i ispunjenost. Samo je depresija stanovnik takvog sveta – navodi psihoterapeut.

On podseća da depresivnost nastaje kada neki egzistencijalni zahtevi nisu ispunjeni.

– Što je više moranja u životu, veća je mogućnost za depresiju. Neispunjeno moranje rađa ozlojeđenost. Neka moranja zaista postoje u životu i ona se uglavnom odnose na zadovoljenje potreba bez kojih nema života (mora da se spava, da se jede, pije, mora da se radi da bi se sve to obezbedilo…). Moranja koja se odnose na kvalitet života, a bez kojih se može živeti (poštenje, dobrota, ljubav, istina…) jesu ona koja prave problem. S jedne strane, potrebno je odreći se moranja, a s druge povećati svoju toleranciju na frustraciju – da ne mora sve biti kako ja mislim, osećam i želim. Sve te misli u formi moranja i užasa nesvesne su, uglavnom se ne čuju, zato ih je neophodno najpre čuti, osvestiti. ,,Hvatanje” svojih misli, promena uverenja o sebi, drugima i svetu je lek za depresiju.

Tugovanje nad svojom sudbinom

– Tugovanje nad sobom, svojom i sudbinom čovečanstva, krivljenje sebe za to, sve su to odlike depresije. Nemoguće je rešiti se depresije bez susreta s baš tim mislima i osećanjima. Međutim, eventualna primena ovog kratkog ,,recepta” neće rešiti problem depresivnosti, za to je potreban kontinuirani rad – navodi Stojković.

Ako procenjujete da ne možete sami da se izborite sa simptomima, obavezno potražite pomoć. To može biti razgovor s ljudima od poverenja koji će vam doneti olakšanje ili rad s psihoterapeutom ili psihijatrom kako biste došli do rešenja za svoje probleme.