Trema me sve ove godine nije napustila

„Prvi put u svojoj glumačkoj karijeri igram lik iz drame Aleksandra Ace Popovića. Uvek me je oduševljavala vitalnost njegovih junaka, bogatstvo jezika i spremnost da se snađu i izbore sa raznim društvenim procesima. Majka Janja je divan lik i veliko je zadovoljstvo biti deo toliko uspešne predstave kakva je „Bela kafa” u Narodnom pozorištu u Beogradu. Činjenica da je već deset godina na repertoaru Drame nacionalnog teatra dovoljno govori o tome koliko je omiljena kod publike, a broj nagrada odslikava i prihvaćenost kod kritike. Olga Odanović izgradila je slojevitu, duhovitu, emotivnu, brižnu ženu, majku koja u jednom momentu završi i na Golom otoku. Trudila sam se da nekako što nežnije uplovim u predstavu i ne narušim njenu strukturu i dinamiku.”

Iza Biljane Keskenović, prvakinje Narodnog pozorišta iz Sombora, golemo je glumačko iskustvo. Majka Janja u tragikomičnoj farsi „Bela kafa” Aleksandra Popovića, u režiji Milana Neškovića, njeno je novo scensko ostvarenje. U ovoj ulozi nasledila je Olgu Odanović na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

Odmerena Biljana Keskenović rođena je u Novom Sadu, gde je diplomirala glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Petra Banićevića. Nedugo zatim postaje stalni član Narodnog pozorišta iz Sombora, u kojem godinama unazad ima status prvakinje drame. Upravnica ove kuće umetnosti bila je u periodu od 2008. do 2014. godine.

Po tekstu Aleksandra Popovića, u režiji Milana Neškovića, drama „Bela kafa” se posle gotovo godinu i po pauze proteklih dana vratila na redovni repertoar Scene „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu. Aleksandar Popović u svojoj nagrađivanoj „Beloj kafi” smešta događaje u imućnu porodicu bogatog industrijalca Momčila Jabučila u periodu od izbijanja rata 1941, pa do druge polovine šezdesetih godina. Reditelj Milan Nešković, u tandemu sa dramaturgom Molinom Udovički Fotez, uradio je adaptaciju ovog Popovićevog komada. U svom prikazu fokusirao se na sistematsko propadanje porodice. U predstavi se koriste audio-snimci za koje su bili angažovani dramski umetnik Predrag Ejdus (Glas radio-kaskadera) i operski solista Nebojša Babić (Šlager pevač).

Momčila Jabučila, glavu porodice u delu „Bela kafa” (koje je dosad osvojilo 13 nagrada), tumači Branko Vidaković. U ulozi Majka Janje će, umesto Olge Odanović, ubuduće nastupati naša sagovornica Biljana Keskenović. U ansamblu su i Pavle Jerinić (Deli Jova), Vanja Ejdus (Crkva Ružica), Nenad Stojmenović (Srđa Zlopogleđa) i Nada Šargin (Zora Šišarka).

„Bela kafa” predstavlja svojevrsnu istorijsku slikovnicu. Stilovi igre u predstavi menjaju se od farse do melodrame, do tragedije... Koliko je bilo delikatno iznijansirati je?

Okupacija, oslobođenje, partizanski revanšizam, Informbiro su društveni procesi kroz koje ove dve porodice prolaze negde između sna i jave. Odnosi su vrlo intenzivni i nalaze se u gotovo stalnom sukobu. Takva struktura komada i Neškovićeve režije pruža mogućnost glumcima da koriste vrlo široku lepezu sredstava i tako dobiju vrlo zanimljivu dramaturgiju likova. Ali uprkos svim različitostima, ljubav i empatija su emocije koje se nisu izgubile u ovim odnosima.

Iz večeri u veče transformišete se u svoje junakinje. Samo što ste se beogradskoj publici premijerno predstavili u liku Majka Janje, susreli ste se sa zagrebačkom publikom tumačeći Gospođu Parnel u predstavi „Tartif” u režiji Igora Vuka Torbice u sklopu projekta „Oblikovanje vremena: kazalište Igora Vuka Torbice”. Sa kojim emocijama ste ovoga puta igrali svoju junakinju? Kakvo uzbuđenje vam je donela Gospođa Parnel?

Ova izuzetna, precizna, beskompromisna i bolno savremena predstava već šest godina podiže publiku na noge na svim gostovanjima u zemlji i regionu. Tako je bilo i nedavno u Zagrebačkom kazalištu mladih. Ovo je priča o vođi, ali još više o stadu. Ona razobličava sve nas i naše pristajanje na neprihvatljivo. Gospođa Parnel, Orgonova majka, oličenje je tradicionalizma i konzervativizma. Tartif je za nju čovek koji će zavesti red u porodici i uspostaviti poredak. Aleksandrinac u kombinaciji sa savremenim govorom bio mi je vrlo zanimljiv izazov. U Zagrebu je bilo mnogo emocija, mnogo aplauza jer dobra predstava se svuda i uvek prepozna. Ovo je pozorište koje se tiče nas. Svih nas.

Karijeru ste gradili temeljno, pošteno, promišljeno. Na matičnoj sceni Narodnog pozorišta u Somboru čeka vas već narednih večeri, pored ostalih, nagrađivana Jevresa u predstavi „Ljudi od voska” Mate Matišića u režiji Ivana Vanje Alača. Kakvo vam je ovo scensko iskustvo?

Izuzetan pisac u kombinaciji sa mladim, darovitim rediteljem. Izuzetno dobro napisani likovi. Svi do jednog a među njima i lik Jevrese, majke kriminalca, dilera i ubice. Lik majke koja se svim sredstvima bori za svog sina. Majke čija je ljubav prema sinu bezuslovna. Bez obzira na sve. Jedna divna emotivna priča i sjajna predstava koju sa velikom radošću igram. Sigurna sam još dugo.

Pozorište je živi organizam. Njegovu magiju živite gotovo četiri decenije na sceni matičnog Narodnog pozorišta u Somboru. Koliko je nedoumica i zapitanosti iza vas? Koliko strepnji i sumnji?

I posle toliko godina u pozorištu uvek u novi projekat ulazim sa velikim uzbuđenjem. Preispitivanje i sumnja su sastavni deo procesa i našeg glumačkog posla. U mom slučaju, tu je i trema, koja me nije napustila sve ove godine. Ali bez toga ne bi bilo moguće razvijati se. Pozorište se menja i mi kao glumci moramo biti otvoreni i za neke drugačije forme.

Saveta, Rumenka, Mileva, Erna, Džulija, Maruška, Sara, Laura, Paulina... I posle mnogo godina bavljenja glumačkim poslom imate jednako uzbuđenje pred početak predstave. Kako sve to izdržavate? Koliko se čovek potroši putujući kroz glumu?

Dok vodimo ovaj razgovor, razmišljam kako me sutra čeka jedna od najizazovnijih predstava koje sam ikad igrala. „Semper idem” velikog Đorđa Lebovića u režiji Gorčina Stojanovića. Predstava koja traje punih šest sati. Moje pripreme počinju dva sata ranije. U ovoj predstavi igram dva lika. Baku Lauru i tetka Paulinu. Više od 50 ljudi je na sceni i iza scene.

Devet puta se presvučem i tekst, koji je iz tri dela, ima preko 400 strana. Igramo je pet godina. Uvek, ali uvek imam veliku tremu pre početka predstave. Ali verujte, kada se u ponoć završi predstava i upale sva svetla u pozorištu za poklon, a mi sa scene ugledamo prepuno pozorište publike koja stojećim ovacijama aplaudira, pomislim: vredi!

Molijer, Čehov, Šekspir, Vajld, Sterija, Nušić... Ovo je samo deo pisaca čije junakinje ste izneli pred publiku. Voleli ste ih, razumeli, branili, živeli u njima godinama. Kako se snalaze u ovom vremenu koje je iskočilo iz zgloba? Zašto se ženama greške teško praštaju?

U strukturi dramskih tekstova mnogo je manje ženskih likova. Često su samo podrška glavnom muškom liku. Neretko su i loše napisani. Srećom, reditelji su svesni toga i u sve češćim adaptacijama dramskih komada intervenišu kod ženskih likova. Ali bez obzira na to i dalje je prostora za žene izrazito manje. Otud mnogo manje prostora za greške i u poslu i u životu, pa smo tako naučene da funkcionišemo na više koloseka.

Koja je cena vašeg umetničkog trajanja?

„Umetnost je nesiguran poziv, koji niti hrani niti brani onog ko mu se oda”, kaže Andrić, ali to je moj izbor i srećna sam zbog toga. Danas u Srbiji imamo najveće studentske proteste od 1968. To su divni, pametni mladi ljudi koji žele bolju, pravedniju zemlju. To je Srbija u kojoj želim da živim i mi glumci pružamo im svu našu ljubav i podršku. Na sceni i van nje.