Praporac ili praporak

Jezičke grupe na internetu budni su pratioci savremenih jezičkih dešavanja. U jednoj od najbrojnijih nedavno se povela rasprava o tome da li je bolje umesto, u poslednje vreme naročito aktuelne, reči plenum upotrebljavati reč sabor ili, možda, zbor. Oni koji su se opredeljivali za sabor smetalo je strano poreklo imenice plenum, kao i aktuelnost reči zbor u posleratnom, komunističkom sistemu (zbor radnih ljudi, zbor birača). Njima suprotstavljeni smatrali su da je svejedno pozajmljujemo li reč iz latinskog jezika (plenum) ili je uzimamo od Hrvata (sabor). 

Ova rasprava je sadržavala naš uobičajen odnos prema stranim rečima i prema onima koje odbacujemo smatrajući ih stranima mada to nisu.

Poznato je, naime, da smo mi, kada je reč o terminologiji, skloni upotrebi stranih reči. Jedini organizovani pokušaj stvaranja srpske stručne i naučne terminologije („nazivoslovnih reč“) neslavno se završio davne 1845, kada je Vuk Karadžić izdejstvovao da se obustavi rad na tome poslu Društva srpske slovesnosti (dalekog pretka današnje Srpske akademije nauka i umetnosti). Polako su padale u zaborav i dotad korišćene domaće reči kao zemljopis (zemljeopisanije), pismenica (gramatika), jezikoslovlje (lingvistika) itd. 

Sasvim u duhu ove otvorenosti prema stranoj terminologiji jeste upotreba reči plenum, čije izvorište jeste latinsko (plenum od plenus ‘pun’, u punom sastavu), ali je reč u srpskom jeziku u upotrebi više od sto godina. 

Što se tiče reči sabor i zbor treba znati da je ovo jedna jedinstvena, i to opšteslovenska reč, koja je tokom istorijskog razvoja u srpskom jeziku dobila dva lika: zbor – srpski narodni oblik (dobijen kada je poluglas posle s ispao > sbor, a s onda jednačenjem po zvučnosti prešlo u z > zbor) i sabor – oblik preuzet iz crkvenog jezika, koji je dobijen prelaskom poluglasa u samoglasnik a, što je odlika srpske varijante crkvenog jezika (tzv. srpskoslovenskog). Reč nalazimo u srpskim izvorima od prvih pisanih spomenika do danas – najpre u izvornom liku sa poluglasom zadnjeg reda, potom u srpskom narodnom obliku (zbor) i u srpskoj varijanti crkvenog jezika (sabor). Nekada od poslednje dve oživi jedna nekada druga, ali obe su podjednako lepe i podjednako naše i treba ih negovati. 

Dodajmo kao zanimljivost da su sličnu sudbinu imale mnoge stare slovenske reči, samo su kod nekih njihovi različiti oblici dobili različita značenja. Poreklom su jedna reč svest (narodni oblik) i savest (srpskoslovenski), svršen (narodna varijanta) i savršen (crkvena srpske redakcije) itd.

***

Pomenuću na kraju još jednu temu koja je zaokupila pažnju članova iste jezičke grupe. Predmet njihovih komentara bila je jedna nesmotreno načinjena parafraza poznate Dositejeve izreke: „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce“, koja je u svom drugom delu pominjala – „praporke“. Čitava salva poruga obrušila se na autora objave zbog upotrebe „nepostojeće“ reči praporak. Istina je, kako to često biva, negde na sredini. Nikako nije primereno pogrešno navođenje, a ni parafraziranje Dositejeve izreke, ali netačno je da oblik praporak ne postoji.

Podsetimo najpre da ova reč označava šuplju metalnu lopticu s metalnom kuglicom unutra koja pri tresenju zvecka i koja se (uglavnom čitav niz) stavlja konjima i sokolovima, a bilo ih je i na drugim mestima (junačkim kopljima, kapama). Ponajčešće smo je sretali u epskoj poeziji, ali je u živoj upotrebi (ili je, kako kažu izvori, to bar doskora bila) i u književnom jeziku i u narodnim govorima.  Njen najčešći oblik, prihvaćen i u jezičkom standardu, jeste praporac (množina praporci), ali u nemalom broju govora ona glasi praporak (u množini takođe praporci, u akuzativu praporke). Koristi se, npr., u Banatu, u Tršiću, u Perastu. U Slavoniji je zabeležen stih „Sokol leti, praporak mu zveči“. Dakle, treba biti obazriv i u kritici, a bilo bi jako dobro vratititi se čitanju narodne poezije i dela pisanih u dijalektima.