Za nekoga, proces gubitka težine nije samo fizički izazov, već i stalna borba sa samim sobom. Bez obzira na dijete, vežbe i razne metode, višak kilograma se čini kao nepremostiva prepreka.

Novo istraživanje, međutim, pruža objašnjenje zašto je ova neprestana borba realnost za neke osobe.

Naučnici su nedavno otkrili „gen za gojaznost”, koji bi mogao da bude ključni faktor u određivanju koliko je neko sklon dobijanju na težini. Ovaj genetski faktor je verovatan razlog zašto neki ljudi imaju veću predispoziciju za gojaznost, čineći pokušaje da izgube težinu još izazovnijim.

Eksperti sa Univerziteta u Kembridžu kažu da mutacija gena pod nazivom DENND1B smanjuje sposobnost nekih ljudi da odolevaju hrani.

Ista mutacija gena se, takođe, nalazi kod labrador retrivera, što može da objasni zašto je ova rasa posebno podložna gojaznosti.

Prema stručnjacima, ova mutacija može da bude povezana i sa razvojem astme u detinjstvu, kao i sa poremećajima imunog sistema.

„DENND1B deluje kao prekidač koji reguliše reakciju mozga na hranu”, ističe glavna autorka studije, dr Elenor Rafan, za Dejli mejl, i nastavlja:

„Kod ljudi, efekat DENND1B je veoma suptilan – on čini razliku od oko 0,01 poena na BMI. Ovo je mali efekat i samo jedna od više od 1.000 otkrivenih genetskih varijacija širom genoma koje mogu da povećaju ili smanje sklonost neke osobe ka povećanju težine.

Ali, te se varijacije sabiraju tako da njihov ukupni efekat čini genetski rizik" koji čini osobu podložnijom gojaznosti ili, s druge strane, relativno otpornijom na nju”.

Istraživanje na labradorima

Kod ljudi, gojaznost se meri pomoću indeksa telesne mase (BMI).

Kod pasa, ona se meri pomoću skale "Body Condition Score" (BCS), koja ocenuje pse na skali od 1 do 9, od „ekstremne iscrpljenosti” bez vidljivog telesnog masnog tkiva do „ekstremne gojaznosti”, kada je struk potpuno nesrazmeran.

Za ovu studiju, naučnici su angažovali 241 labrador retrivera različitih polova, sa BCS ocenama od 3 (pomalo nedovoljno teški) do 9 (ekstremno gojazni).

Psi su dobar model za ljudsku gojaznost, delimično zato što i oni razvijaju gojaznost pod sličnim uticajima životne sredine kao i ljudi, kao što su ograničena fizička aktivnost i prekomeran unos hrane.

Naučnici su procenili „pohlepnost” svakog psa, ispitujući koliko često „prose” za hranu od svojih vlasnika i da li su izuzetno izabirljivi u vezi sa namirnicama.

Nakon toga, istraživači su uzeli uzorke pljuvačke od pasa i skenirali markere kroz celokupni set njihovih DNK da bi pronašli genetske varijacije.

Identifikovano je više gena povezanih sa viškom kilograma kod pasa, ali su istraživači otkrili retku i štetnu mutaciju gena DENND1B, koja je imala najjaču genetsku povezanost sa gojaznošću kod pasa, utičući na njihovu BCS ocenu i težinu.