Da li Srbi zanemaruju svoju istoriju

Istoričar Miloš Milojević Srbima je u amanet ostavio upozorenje – narod koji ne zna svoju prošlost ne razume sadašnjost, a kao takav nema ni budućnost. Čini se da naš narod još nije uspeo da protumači značenje tih reči, jer kao da se ništa nije promenilo od druge polovine 19. veka kada je Milojević ratovao sa svojim savremenicima koji su ga optuživali za istorijski revizionizam. Srbi i dalje bagatelišu nasleđe prošlih vremena i slabo uče na svojim greškama. Nikako da se dogovorimo kakvu budućnost priželjkujemo.

– Generacije koje su se temeljno bavile istorijom više nisu s nama. Istorija se sada koristi u političke, odnosno populističke svrhe. Bez naučnog temelja. Pristup istoriji je površan, istoriografija gubi smisao i u tom procesu jedna od žrtava je i muzeologija – objašnjava Branko Bogdanović, vojni istoriograf, pisac i višedecenijski saradnik „Politike”.

Negovanje trdicije

U ovim turbulentnim društvenim i političkim vremenima u Srbiji nije zahvalno ukazivati gde grešimo kao nacija. Ipak, naš sagovornik, iza koga stoji pet decenija naučnoistraživačkog rada, poručuje da našem društvu nije dovoljno da se samo deklarativno bavi negovanjem tradicije. Onda kada se sećamo heroja s Bregalnice, Cera i Kolubare, Albanije, Soluna. Nerazdvojni deo te tradicije, ali i deo vojno-istorijskog, tehničkog, umetničkog i etnografskog nasleđa je i oružje. Nažalost, zbog tragičnih događaja koji su iza nas, ono je proskribovano i posmatra se samo u kontekstu krivičnih dela, bez pravljenja razlike između modernog, funkcionalnog i onog starinskog, od istorijskog značaja.

– Vojni muzej u Beogradu bio je najposećeniji muzej u bivšoj Jugoslaviji. On je na naučnoj lestvici bio u samom vrhu. Bio je rasadnik stručnih kadrova, a izdavao je Zbornik koji se visoko rangirao na lestvici stručnih časopisa. Ali danas deluje kao da je taj muzej zapostavljen i gurnut na margine. Vojska koja upravlja tom ustanovom istinski se trudi da sačuva ugled i nasleđe, tako da se nadamo da će uspeti da povrati staru slavu – objašnjava Bogdanović.

On naglašava da situaciju u Vojnom muzeju navodi samo kao ilustraciju. Za ono što ne valja nisu krivi vojska, zaposleni u muzeju... Krivi su raspad države, kriza tokom devedesetih, turbulentni početak 21. veka. Sve je to dovelo do toga da društvo izgubi fokus s temeljnih vrednosti, među kojima su kultura, nauka pa tako i istorija.

– Svi muzeji imaju probleme. Muzej grada i Istorijski muzej Srbije čekaju prostorije. To je apsurd. Mi, koji kao narod imamo toliko nasleđa prošlih vremena, nemamo gde da se upoznamo s istorijom. Muzeji širom sveta privlače posetioce, to je profitabilna delatnost, a naši muzeji u nedostatku prostora tavore – govori Bogdanović.

Opet se dotičemo Vojnog muzeja. On i dalje ima postavku iz šezdesetih godina prošlog veka koja je samo delimično obnovljena. A, potrebno je samo malo dobre volje. Naime, isti taj muzej u depoima ima neprocenjivo blago. To je svakako jedna od najboljih kolekcija nemačkog vatrenog oružja iz Drugog svetskog rata. Jer, zapadni saveznici su nakon Titovog sukoba sa Staljinom Jugoslaviji poslali nebrojene železničke kompozicije sa zaplenjenom nemačkom ratnom opremom i oružjem. Tako su u Beogradu završili primerci koje muzeji u Americi, Engleskoj i Nemačkoj mogu samo da sanjaju. Eto, samo da neko od toga napravi izložbu i izreklamira je na internetu. To bi bila svetska vest.

U Beogradu se i dalje nalazi deo vojnog muzeja carske Rusije. Doneli su ga belogardejci. To je neprocenjivo blago koje posle Drugog svetskog rata nikada nije bilo izloženo i prikazano javnosti. Ono je imalo sreću da preživi kraj rata kada se gubi trag mnogim vrednim predmetima. Recimo, u ruskoj Crkvi Aleksandra Nevskog čuvane su pukovske zastave carske vojske. Njima se ovde gubi trag 1945. godine. Niko nije čuo za njih dok našim istoričarima kolege iz Rusije nisu rekle da se one nalaze u vojnom muzeju posvećenom Prvom svetskom ratu, u Sankt Peterburgu. Zastave je očito odnela Crvena armija nakon oslobođenja Beograda.

Tada su iz Vojnog muzeja nestali i pištolji iz atentata u Marselju. Gube se i mnogi drugi vredni predmeti, poput pištolja u zlatu, koji je konstruktor oružja Lazar Jovanović poklonio kralju Aleksandru. Automobil u kojem je ubijen kralj posle rata je korišćen kao dostavno vozilo. Gubi mu se svaki trag nakon što je rashodovan.

Ali, kako naglašava naš sagovornik, još ima mesta za nadu. Možda nije baš sve trajno izgubljeno. Naime, policija je u potrazi za nestalim oružjem iz atentata u Marselju pregledala spisak registrovanih pištolja. To oružje tamo nije pronađeno. Ipak, početkom devedesetih godina jedna osoba je došla u Vojni muzej i rekla da zna gde je pištolj kojim je ubijen kralj.

– Zbirku vatrenog oružja tada je vodila Branka Milosavljević. A ja sam baš u to vreme u „Politici” pisao o nestalom oružju iz Marselja. Branka me je pozvala i ta osoba je došla s pričom u kojoj je bio utisnut broj pištolja iz kojeg je ubijen kralj – objašnjava Bogdanović.

Ta priča kao u nekom kriminalističkom romanu postaje još interesantnija. Na pitanje da li želi da proda taj pištolj ili da ga donese da ga stručnjaci vide, misteriozna osoba se uspaničila. Rekao je da je pištolj u vlasništvu veoma moćnih ljudi i da on zbog njih to ne sme da uradi.

– Iako pištolj i drugo oružje iz atentata tada nisu vraćeni u muzej, to je bila veoma velika i dobra vest. To znači da pištolji nisu trajno izgubljeni. Tada su još bili ovde, a verujem da su oni i dalje u Beogradu. Možda naslednici tih uticajnih i moćnih ljudi s početka devedesetih i ne znaju šta poseduju. Ako to znaju, a te pištolje nisu vratili u muzej, najblaže rečeno, učestvuju u istorijskom zločinu prema svom narodu.

Tržište antikviteta

Sve bi bilo bolje da Srbija ima razvijeno tržište antikviteta, koje bi bilo zakonski uređeno i stimulativno. Da pojedinci i porodice koje nemaju sklonost ka sakupljanju i čuvanju starih predmeta, ono što im ne treba, ponude muzejima ili kolekcionarima. Kada je već reč o kolekcionarima, iskustva iz razvijenih zemalja su pokazala da su oni veoma korisni za društvo u slučajevima pronalaženja starog oružja i njegovog uvođenja iz nelegalnih u zakonske kanale. Bez takve prakse, mnogi vredni predmeti su i dalje sakriveni po podrumima gde propadaju.

Branko Bogdanović ističe da praksa osporava mit da Srbi vole oružje. To je legenda na staklenim nogama. O tome postoje čak i istorijska svedočanstva. Na primer, nakon Timočke bune država je pokušala da razoruža narod. Vojna komisija je popisivala predato oružje koje je u 90 odsto slučajeva bilo uništeno. Ono je korišćeno za lov, loše održavano, skraćivano. Na kraju je bilo neupotrebljivo. Crnogorci imaju drugačiji pristup. Oružje čuvaju kao važan deo nacionalne tradicije.

– Oružje je veoma bitan deo istorije. Nažalost, Zakon o oružju destimuliše. Kolekcije su šezdesetih i sedamdesetih godina na neki način bile pod zaštitom Zavoda za zaštitu kulture. On je izdavao potvrdu – sertifikat da je oružje od istorijskog značaja. Vlasnik je bio uslovljen da u slučaju prodaje, oružje prvo ponudi tom zavodu. Sada prodavnice, odnosno puškari izdaju potvrde da li je oružje od istorijskog značaja. Oni to mogu da rade s lovačkim, ali ne i s istorijskim oružjem. Nemaju potrebno znanje. Vojni i Istorijski muzej nisu hteli da se prihvate tog posla. Muzeji u unutrašnjosti su se ipak prihvatili tog posla i oni daleko više rade na očuvanju istorijskog blaga i njegove prezentacije, ali to prolazi prilično nezapaženo – govori Bogdanović.

Vojska je svojevremeno iz svojih viškova prodavala staro oružje po cenama daleko nižim od tržišnih. Oružje je bilo dostupno samo stranim kompanijama, iako bi naši kolekcionari pa i građani bolje plaćali. Razlog za ovakav pristup opet je ležao u restriktivnom Zakonu o oružju i municiji koji je onemogućavao da se isto prodaje legalno, uz poštovanje propisa, građanima. Istina, muzeji su imali pravo preuzimanja retkih primeraka iz vojnih viškova. No, i ovde se javljao problem kadrova dovoljno zainteresovanih i stručnih, pa i obaveštenih o onome šta je na raspolaganju.

Država bi mogla da napravi neformalnu grupu stručnjaka koji bi u Srbiji i inostranstvu tražili i sakupljali delove naše istorije. Ima pomaka, pa su zahvaljujući inicijativi nekolicine stručnjaka, uz punu podršku nadležnog ministarstva pa i samog predsednika republike, već vraćena neka umetnički vredna dela.

Bogdanović navodi primer tri „mauzer” pištolja. Nemački proizvođač oružja je Kraljevini Jugoslaviji ponudio da kupi automatske pištolje „mauzer-vestinger” K96-M30. Isporučena su tri komada koja su testirana na Banjici. Država je zaključila da to oružje nije adekvatno za vojsku. Ti pištolji se danas nalaze u privatnim zbirkama u Americi. Sudeći po tome, oni preko Atlantika više cene našu istoriju od nas samih.

Srbiji su potrebni stručni kadrovi u ovoj oblasti.

– BIA je svojevremeno otvorila svoje fondove i predstavila oružje koje je pripadalo Draži Mihajloviću. Mislim da nijedan od izloženih pištolja nije bio Dražin. „Kolt” M1911 je verovatnije pripadao Kalabiću. Drugi pištolj, „brauning” M1903, nikada nije bio na našim prostorima. Za njega nije bilo municije i nema logike da ga je komandant kraljevske vojske u otadžbini nosio – zaključuje Bogdanović.

Bez obzira na ove neslavne primere, on smatra da ima mesta za nadu u bolje dane. Vreme je da se srpski muzeji vrate na kulturnu mapu Evrope. U sam vrh gde definitivno pripadaju. Ali moramo da se uzmemo u pamet. Uz dobru volju možemo dosta toga da uradimo. Poput Slovenaca koji su u bivšoj kasarni 16. oklopnog puka u Pivki napravili vojni muzej koji poslednjih godina privlači posetioce iz cele Evrope. Taj muzej je izložio i bivšu jugoslovensku podmornicu „Zeta”. Srbija je njenu sestru „Tisu” nedavno obnovila, ali država kao da ne zna šta će s njom. Ona se sada nalazi na istom mestu gde je bila pre restauracije. Pod vedrim nebom, gde je izložena padavinama, snegu i ledu. Jesu li Slovenci pametniji od Srba? Primer kompletne obnove austrougarskog monitora „Bodrog” („Sava” u Kraljevini Jugoslaviji) ukazuje da imamo sposobnosti za ovakve poteze. Očigledno da je problem u inicijativi i idejama.