I olimpijska medalja i diploma

Nekadašnja legenda jugoslovenskog rukometa, olimpijski šampion iz Minhena Milan Lazarević (76) nedavno je boravio u Beogradu da bi primio nagradu Udruženja slobodoumnih intelektualaca „Srpski krivak”, koja mu je dodeljena na Mašinskom fakultetu, čiji je bio student. Priznanje je dobio zbog izuzetnih sportskih i profesionalnih uspeha. Već duže od pola veka, tačnije od 1974. godine, Lazarević živi u Nirnbergu, gde je izgradio karijeru kao diplomirani mašinski inženjer.

U dogovoreno vreme pojavio se s čokoladnim medenjacima, znak pažnje, uz komentar da najstariji i najukusniji medenjaci u Nemačkoj potiču iz Nirnberga gde se peku još od kraja 14. veka, kada su prvi put zamirisali u lokalnom samostanu.

Milan je potomak ratnika. Deda po ocu iz topličkog kraja bio je učesnik u Prvom svetkom ratu i dobitnik svih odlikovanja ondašnje države. U Velikom ratu bio je i deda po majci, koja je rodom iz Makedonije, s Ohrida u kojem je i Milan rođen. Milanovi roditelji bili su partizani. Po završetku rata, po partijskoj dužnosti, otac je ostao u vojsci, iako je bio agronom i pre rata radio u duvanskoj industriji, prebacili su ga u avijaciju. Pošto je aerodroma bilo po celoj Jugoslaviji, selidbe su bile neminovne. Zemun, Sombor, Strumica, Zagreb, Zadar..., i na kraju Beograd. Od njih 14 Milan se seća pet.

– Odrastao sam u bivšoj Jugoslaviji, disciplina se podrazumevala, poštovanje starijeg i slušanje autoriteta. To je bilo isto – i u kraljevini i u komunizmu. Isto je i u kapitalističkom sistemu, zna se tačno šta mora da se radi. Zato su zapadne firme i uspešne jer se poštuje red.

Oprobao se naš sagovornik u mnogim sportovima, počev od plivanja, vaterpola… Onda je u Petoj beogradskoj gimnaziji nastavnik fizičkog vaspitanja Duško Stefanović uticao na njegovu odluku da počne da trenira rukomet. Ta škola je u to vreme bila glavni izvor beogradskih rukometaša. U njoj su prve rukometne korake napravili Branislav Pokrajac, Milatović i mnogi drugi koji su imali zapažene karijere.

– Profesor Duško bio je posvećen svom poslu, svakodnevno je dolazio na mopedu u školu ujutro u 6.30 i ostajao do 22.30 časova. Niko nije mogao da bude oslobođen fiskulture. Ugradio je u nas duh poštenja protivnika, fer-plej – priseća se naš sagovornik.

Ubrzo je Milan počeo da trenira u trećeligašu Palilulcu. Prekretnica u ovom klubu desila se dolaskom iz Crvene zvezde trenera Nikole Vučinića, koji je uspeo Palilulac da spoji sa Zvezdom. Selektor reprezentacije Vlado Štencel brzo je zapazio Milana. Za selekciju ondašnjih „plavih” nastupio je 85 puta i dao 216 golova. Postigli su značajne rezultate: osvajanje bronzanih medalja na svetskim prvenstvima 1970. i 1974, kao i zlatne na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972, na prvim igrama na kojima je rukomet bio uvršten kao dvoranski sport.

Lazarević je kao levi bek uz Pokrajca u tom zlatnom timu bio jedini predstavnik glavnog grada.

Turnir bez poraza

– U polufinalu pobedili smo tadašnjeg svetskog prvaka Rumuniju. Rusi su u polufinalu izgubili od Čehoslovačke, koja je samim plasmanom u finale prebacila sve svoje ambicije. Da je bilo tako dokazuje naša glatka pobeda u borbi za zlato – 21 : 16 – kaže naš sagovornik, koji je turnir završio sa 27 postignutih golova, a on je proglašen za najboljeg igrača.

Objašnjava i kako je rukomet izrazito kolektivna igra u kojoj pojedinac ne može da presudi.

Pored toga što je olimpijski šampion, nije Lazarević zanemario ni obrazovanje. Završio je fakultet i ostvario se u karijeri mašinskog inženjera.

– Nisam jedini. Bila je to posebna generacija rukometaša. Od 16 igrača koji su bili na Olimpijadi u Minhenu devet je završilo fakultete, tri su doktori nauka, Nebojša Popović je završio medicinu i danas je aktivan, a Pokrajac Fakultet za fizičko vaspitanje – nabraja on.

Otkriva i kako je to rukometašima pošlo za rukom. Prednost je što se rukomet ne može trenirati kao ritmička gimnastika, klizanje ili tenis – po ceo dan, već kako se intenzivno trenira dva puta dnevno, igrači imaju dovoljno vremena da se posvete učenju i obrazovanju. To, naravno, zahteva veliku disciplinu pojedinca, ali i veliku podršku kluba.

Lazarević komentariše nekadašnji i današnji rukomet:

– Današnji rukometaši su znatno viši i teži, a igra je svakako dobila na dinamici skraćenjem napada i uvođenjem brzog centra. Međutim, i danas na većini važnih utakmica igra je gotovo ista kao nekada – „tvrda” s malo pogodaka.

Lazarević je dosta dugo ostao u vodama rukometa. Do 2001. godine uporedo s poslom u firmi bavio se i trenerskim pozivom.

– Zaoštravanje poslovne politike u nemačkim firmama primoralo me je da rukometu okrenem leđa, jer nemam vremena – kaže naš sagovornik koji, iako u penziji, svoje bogato iskustvo i poznanstva nesebično koristi da poveže nemačke i srpske privrednike.

I ćerka i sin su odlični sportisti. Raša se bavi industrijskim dizajnom u Australiji, a Nataša je golfer, doktorirala je na medicini i trenutno je u Torontu. Lazarević poručujete da je za sport najvažnije da postoji želja da se njime bavite i da postoji ambicija da se nešto postigne, uz talenat koji za to imate.

Jednom sportista, uvek sportista, Milan danas radije druguje s reketom, igra tenis, učestvuje i na turnirima, amaterski. Voli golf i kaže da mu je žao što njime nije počeo ranije da se bavi, jer taj sport trenira koncentraciju, dosta se pešači u prirodi. Timske sportove izbegava zbog povreda, mada ih u karijeri nije imao, zahvaljujući dobrim pripremama.

Nacionalna penzija sa zakašnjenjem

Posebno je ponosan na nacionalno sportsko priznanje, koje osvajačima medalja s olimpijskih, svetskih i evropskih prvenstava donosi doživotnu novčanu nadoknadu. Iako s ogromnim zakašnjenjem, posle bezmalo 35 godina, minhensko olimpijsko zlato iz 1972, kao uostalom i sva druga odličja naših sportista koji su proneli slavu ove zemlje, dobilo je tretman od države kakav je i zasluživalo:

– Zahvaljujem, pre svega, inicijatoru Đorđu Perišiću. Naravno, i svim sportskim i državnim institucijama koje su smogle snage da ideju sprovedu u delo. Na ovo niko iz moje generacije nije računao, a ovaj potez doživljavam kao veliku zahvalnost za sve što smo uradili. Ipak, mislim da je Uredba o nacionalnom priznanju mnogo značajna za mlade sportiste, kojima bi trebalo da predstavlja veliki podstrek za dalji rad – kazao je Lazarević.