Sramota u gornjem Zemunu

Probudim se iz jedne nesvesti, pogledam u vesti i ponovo padnem u nesvest. Čitam najavu javnog uvida za Prostorni plan područja posebne namene i vidim neverovatnu stvar. Zapravo, verovatnu u nastavku procesa kojim se od 2015. godine u Srbiji uništava jedna stručna i naučna disciplina. Bolje je reći da se umesto uništavanja već deset godina razvija javna zloupotreba profesije koja se još uvek zove prostorno planiranje – od Prostornog plana za područje posebne namene (PPPPN) za privatnog arapskog investitora koji je dobio od države apsolutna prava da gradi Beograd na vodi, preko niza projekata koji se i po zakonu, i po logici, i po svetskom iskustvu zovu urbanističko planiranje. Do danas je prostorno planiranje postalo predmet javne sprdnje i ismevanja preko kog investitorska hobotnica rasprostire gramzive pipke prema dragocenim delovima Beograda, remeteći mu funkcijsku strukturu, identitet, ekonomsku i socijalnu dimenziju, itd. Pa da se podsetimo!

Pored velikih strateških projekata u SAD (energetski kompleks doline reke Tenesi) i SSSR (donjecki rudni i industrijski kompleks) tridesetih i četrdesetih godina 20. veka, Srbija je bila zemlja koja je prva uvela u teoriju pojam prostorno planiranje. Pojam je prvi u svetu lansirao arhitekta akademik Nikola Dobrović još 1967. u traktatu „Osnove potencijalnog prostornog planiranja”. U Evropi je ovaj pojam uveden tek kasnije u Povelji iz Toremolinosa, na Evropskom kongresu planera 1983. Prvi prostorni plan u Jugoslaviji, pored jednog nedovršenog u Hrvatskoj, rađen je uz podršku Ujedinjenih nacija 1975. godine za region Grada Beograda. Imao sam čast da budem rukovodilac izrade i nosilac izrade tog plana. Geograf prof. Dimitrije Perišić je inicirao i razvio predmet Prostorno planiranje na Geografskom fakultetu u Beogradu 1977. godine. Sa nelagodom moram da kažem da sam rukovodio timom i radio na izradi najvećih prostornih planova na Balkanu pa i u Evropi, a radio sam i na izradi strategija prostornog razvoja centralne i jugoistočne Evrope i brojnih srpskih gradova, predavao Prostorno planiranje na Geografskom fakultetu i aktivno učestvovao u proslavi stogodišnjice regionalnog (prostornog) planiranja u Evropi (2015). Žao mi je što ovo ističem, ne da bih sebe isticao već da bih čitaoce ubedio da znam šta je, za razliku od urbanističkog, prostorno planiranje.

Reč je pre svega o planiranju prostornog razvoja teritorija velikih prostornih jedinica kao što su države, regioni, opštine, gradovi, a za prostore i komplekse od strateškog značaja za državu (veliki privredni, zaštićeni kompleksi, prirodni, kulturni i slični prostori) kasnije je uveden PPPPN. I tako, posle inicijativne počasne uloge Srbije u nastanku i razvoju prostornog planiranja u Evropi i svetu, od 2015. prostorno planiranje u Srbiji gubi svaki smisao krećući se na putu ka totalnoj delegitimaciji profesije, postajući pritom ključni faktor u razvoju sistemske korupcije. Preko tendenciozne a amaterske izmene i dopune nekih zakona otvara se investitorima put da, pod plaštom tzv. projekata od strateškog značaja za državu, zamene ulogu urbanističkog planiranja i time skraćuju i pojednostavljuju proces planiranja, olakšavaju i ubrzavaju eksproprijaciju zemljišta, eliminišu pritisak javnosti koju plan može i treba da interesuje, i usput omogućavaju vladi, koja utvrđuje plan uredbom, i ministarstvu manipulisanje pečatima, komisijama, dozvolama i sl. Mic po mic, prostorni plan umesto dokumenta od javnog značaja postaje dokument od privatnog interesa. Pišući ovo, razmišljam šta li moji bivši sjajni studenti Prostornog planiranja, koji rade u ministarstvu i Agenciji za prostorno planiranje, koje je od posebnog značaja za državu, i urbanizam, koji je od značaja za lokalnu zajednicu, misle o svemu ovome jer su na fakultetu učili nešto sasvim drugo.

Izgradnja 2.023 stana

Zašto sam danas opet pao u nesvest? Vidim na ranom javnom uvidu plan koji sam na početku naveo i prosto ne mogu da verujem. Za privatnog investitora radi se i razmatra PPPPN, kojim se u gornjem Zemunu od Instituta za kukuruz, koji ima i te kako značaja za zajednicu i društvo danas i u budućnosti, izuzima 50 hektara plodnog poljoprivrednog zemljišta da bi se na tom mestu gradili privatni stambeni i prateći objekti za koje će grad ili država da grade veznu infrastrukturu: kanalizaciju, gasnu mrežu, ulice, elektromrežu i dr. Dakle, 50 hektara zločina nad javnim interesom (Institut za kukuruz) kako bi privatni naručilac plana (Z West RED) trljao ruke radostan što ima takvu državu da preko Agencije za prostorno planiranje i urbanizam, koja je nosilac izrade plana, gradi kako mu volja. Plan su uradili arhitekte i anonimna firma iz Beograda MARKOM Project line, registrovana za „inženjerske delatnosti i tehničko savetovanje” (?!) bez iole iskustva sa planiranjem. Čitav sadržaj plana je pogrešno urbanističko rešenje bez ikakve veze sa okruženjem, sa krajnje upitnom idejom konverzije dela poljoprivrednog zemljišta u građevinsko. Planom je predviđena izgradnja 2.023 stana za oko 6.000 stanovnika, sa pratećim sadržajem. Sve liči na malu kometu koja je odjednom pala s neba (videti sliku).

Kardinalno je pitanje zašto prostorni a ne urbanistički plan? Kakav strateški interes ima država od ovoga da bi se radio prostorni plan? Ako nema, kakav je to interes, ili kakva je to nevolja naterala Vladu Srbije da donese odluku o izradi prostornog plana ako se zna da je lokacija u okviru gradskog građevinskog područja i lokalne zajednice opštine Zemun? Da li je vlada svesna da se ovim rogobati ceo sistem planiranja u Srbiji, iz koje je lansiran pojam prostornog planiranja afirmisan u celom svetu? Da li je to sve posledica nakaradnog amaterskog pravnog sistema (Zakon o planiranju i izgradnji i dr.) ili je to namerna greška napravljena pod nečijim uticajem.

Povlastice investitoru

Sve zajedno u javnosti pokreće sumnju da je reč o debeloj korupciji, to jest o davanju povlastice investitoru da brže i jeftinije dođe do planirane izgradnje, rušeći na putu sve prepreke od kojih se jedna zove urbanistički plan. A moralno pitanje je za arhitekte, laike koji potpisuju prostorni plan za koji nisu kvalifikovani: zašto ih je uputila državna služba da rade prostorni umesto urbanističkog? Postoji li tu neka tajna veza sa nečijim interesom? Ima li to neke veze sa protestom studenata, koji opravdano zahtevaju normalniju pravnu državu? Kad smo već prepoznati kao prvi u svetu za sve i svašta, treba li možda smisliti i uvesti u pravni sistem novi pojam prostornog urbanizma i time istovremeno fuzionisati državni, javni i privatni interes kako ne bi bilo zabune? Gospoda koja upravlja ovom državom trebalo bi jedno jutro da se pogleda u ogledalu i upita: „Pa šta mi to, pobogu, radimo?”