O nadi i susretu na Sretenje

Nedeljama već držim ruke iza leđa. Prikovane, da se ne polakome da nešto napišu o aktuelnom istorijskom trenutku čiji smo svedoci i aktivni učesnici. Da se ne prave da nešto znaju i razumeju, te da su u stanju da logički objasne slojevitu, da ne kažem haotičnu, stvarnost. Međutim, u trenucima nepažnje i bolećivosti prema sopstvenom nemiru, otmu se kontroli pa krenu da pletu po tastaturi. No, u kom god pravcu da se zapute, sačeka ih nekakav ćorsokak: s jedne strane, revolucionarni polet, velika investicija nade i mnogo akumulirane ljutnje, a s druge, sijaset mogućih tumačenja, previše lošeg iskustva, istrošen društveni i ljudski kapital (o ekonomskom i da ne govorimo), loše globalne geopolitičke prognoze, premale šanse za pobedu humanističkih ideja i ideologija. Ne možeš više ni u šta da budeš siguran. To je ujedno i najpametnije i najnepodnošljivije „saznanje”.

U stanju „mudrog” i nemog posmatranja zatekao me je poziv urednice da napišem nešto o Sretenju, državnom i verskom prazniku, Danu državnosti Republike Srbije. Poziv je došao kao so na ranu, ali i kao izazov. Ipak, nije filosofski ćutati (tako bar glasi slogan ispisan na panou na zgradi Filozofskog fakulteta u Beogradu), a nije ni patriotski, ni hrišćanski, iako se u poslednje vreme čini da je tišina jedino što je ostalo da se kaže. To su uostalom pokazala i svakodnevna petnaestominutna ćutanja pobunjenog stanovništva Srbije. Prvo kojem sam prisustvovala – ono prilikom masovnog okupljanja na Slaviji – podsetilo me je na moj tekst napisan pre više od deset godina povodom pogibije troje mladih ljudi na Adi Huji. Tekst se zvao Dugački minut ćutanja i pozivao je na otrežnjenje društva čijem sistemu vrednosti počinjemo da prinosimo krvne žrtve. Šta se sve desilo u međuvremenu i gde smo danas, nije neophodno ovde nabrajati.

Odnos crkve i države

Sretenje se kao državni praznik slavi u znak sećanja na početak Prvog srpskog ustanka 1804. i donošenje prvog modernog ustava Srbije 1935. godine. Bilo je to vreme „buđenja naroda” diljem Evrope, a za naš ustav istoričari pišu da je bio jedan od najdemokratskijih na Starom kontinentu. Vođena uglednim ljudima iz naroda, ustanicima, a kasnije i malobrojnom obrazovanom intelektualnom i crkvenom elitom, a nadasve rodoljubivim i sposobnim pojedincima, Srbija je krenula u pravcu stvaranja moderne, nacionalne države. Međutim, zemlja zemljoradnika i stočara, obdarena prirodnim i ljudskim bogatstvima, bila je, a čini se do dana-današnjeg i ostala, nevoljna žrtva teških istorijskih usuda: ratovi, masovna stradanja, nepatriotske uprave, pogubne ideologije, tuđi interesi i, na kraju, globalne „neopošasti” liberalni kapitalizam i kolonijalizam. Spisak nesreća je dugačak, a njegov epilog je činjenica da mi danas državu praktično i nemamo. Naši resursi više nisu naši, a relativni porast standarda stanovništva Srbije duguje se upravo uplivu stranog kapitala u lokalnu privredu. Prodate su vode, struje, rudnici, zemlja, putevi, gradovi, industrijska postrojenja, spomenici kulture, mesta kolektivnog sećanja. Osim toga, država, koja bi po definiciji trebalo da štiti sopstveni pravni poredak, te telesni, moralni, društveni i duhovni integritet svojih državljana, to odavno ne čini. Funkcionisanje državnih institucija ozbiljno je dovedeno u pitanje korupcijom, zapošljavanjem nekompetentnih, politički podobnih kadrova, odlivom mozgova i nedovoljnim finansijskim izdvajanjima za ključne elemente prosvećenog društva. Kada se tome dodaju sistemi vrednosti promovisani popularnom kulturom i zločinačkim medijima, propast je zagarantovana. Zbog svega toga, praznovanje Sretenja kao Dana državnosti danas je više nego ironično. Narativi o revolucionarnim tradicijama 19. veka svedeni su na politički folklor i kvazipatriotski marketing, a njihov stvarni identitetski značaj je u potpunosti marginalizovan.

Odluka da se Dan državnosti ponovo veže za crkveni praznik doneta je 2001. godine na talasu revitalizacije društvene uloge Srpske pravoslavne crkve i unapređenja njenih odnosa sa državom. Bio je to još jedan od mnogobrojnih dokaza raskida sa nasleđem socijalističke Jugoslavije, kao i deo oživljavanja starih i izgradnje novih kolektivnih identiteta utemeljenih na neraskidivoj vezi etničkog i konfesionalnog pripadanja. Posle višedecenijske skrajnutosti, Srpska pravoslavna crkva počela je da se obnavlja i spolja i iznutra. Istraživanja su pokazala da je ona već tokom devedesetih godina dvadesetog veka postala institucija koja uživa najveće poverenje građana, što ju je učinilo poželjnim političkim partnerom. Međutim, na pitanje da li i na koji način Crkva treba da se bavi politikom i kakav treba da bude njen odnos sa državom, svako od njenih vodećih ljudi je odgovarao na svoj način. Slično je bilo i sa odnošenjem prema različitim društvenim problemima. Dok su Ruska i Grčka pravoslavna crkva definisale svoja socijalna učenja, SPC to nije uradila do današnjih dana. S druge strane, njena unutrašnja revitalizacija jeste išla uzlaznom linijom. Ona je podrazumevala obnovu centralne misije Crkve, koja se vrši kroz liturgijsko bogosluženje, te unapređenje teološkog obrazovanja klera.

Ne želeći nikako da umanjim veličanstvenost evharistijskog sabranja kojem i sama redovno prisustvujem, ipak mi se čini da je u celom ovom procesu napravljen ozbiljan propust, koji i kod aktivnih vernika, a kamoli kod onih tradicionalnih (o ateistima i da ne govorimo) ostavlja gorak ukus u ustima. Da li se usled posvećenosti liturgijskom bogoslovlju, te raspravama o čestom i retkom pričešćivanju s jedne strane, i nastojanja da balansira na političkoj sceni, sa druge, Crkva otuđila od realnog života, od života običnog čoveka? Kada je 2014. godine ruski režiser Andrej Zvjagincev snimio film „Levijatan”, postalo je jasno da ovo pitanje ne muči samo naš deo pravoslavnog sveta. Glavni junak filma je paradigma savremenog čoveka pred čijim stradanjem zatvaraju oči oni koji su najpozvaniji na dela milosrđa i bratske ljubavi.

Zatvaranje očiju

Zašto Srpska pravoslavna crkva zatvara oči pred stotinama hiljada ljudi koji poslednjih nekoliko meseci žive na ulicama gradova širom Srbije, tražeći uspostavljanje pravne države? Istorija i tridesetogodišnje „protestantsko” iskustvo su nas naučili da ne postoje spontane revolucije, ali isto tako i da se njihova strategija omasovljenja zasniva na snažnoj pokretačkoj moći nade. Iskrena nada da je promena moguća pokrenuće stanovnike Srbije da ovogodišnji Dan državnosti proslave pod vedrim nebom učestvujući u duboko simboličkom i duboko političkom činu pobune protiv Levijatana u koji se pretvaraju otuđene društvene i državne ustanove.

Ovde nije reč o politici u onom vulgarnom, svakodnevnom značenju stranačkog političarenja, nego o politici kao konstruktivnom odnosu prema stvarnosti, kao činu njenog kreativnog osmišljavanja i oblikovanja. I Crkva je pozvana da se na taj način bavi politikom i da makar skromnim majčinskim gestom pokaže da je prisutna, da se na nju može računati i da se brine o svakom čoveku. Zar ne bi to bio pravi misionarski potez? Zar ne bi na taj način predupredila moguće stranputice u razrešenju krize? Ne bi li to bio pravi susret na praznik Sretenja? Tog dana 1804. godine sreli su se srpska tradicija i srpska modernost; u narodnom tumačenju, tada se sreću zima i proleće, a u hrišćanskom predanju, bio je to susret čoveka i Boga – starca Simeona i Isusa Hrista.