Čovek u detetu

Na jugu Srbije, u pirotskom kraju, ima izreka: „Ne znaje se kak`v če pet`l bude kad pileto poraste.” Time se metaforično ukazuje na potrebu da se bdi nad odrastanjem deteta, kako bi u dobrog čoveka stasalo.

Skloni su ljudi da govore šta bi i kako bi trebalo, da maštaju o budućnosti, ali usled nedoraslosti i opčinjenosti likom svojim u zamišljenom ogledalu ne vide daleko od sebe.

Posledice osete najmlađi

A od čoveka se samo malo traži – da bude svestan pozvanja svoga i da pruži ruku čoveku pored sebe.

Posebnu odgovornost čovek ima za odnos prema potomstvu. Ono što čovek čini ili ne čini sasvim izvesno manje ili veće posledice na decu ostavlja.

Gord čovek ne vidi manjeg od sebe.

Dešava se da se čovek toliko udalji i od sebe i od drugih ljudi da ne vidi ni svoje dete. Ne vidi čoveka u detetu. I dete je – čovek, koji uči i koji se razvija. Čovek najčistijih vidika.

Svako od nas nosi u sebi neizbrisive slike iz detinjstva.

Dete sve pamti. Nije isto kad se uči u detinjstvu i kada se uči u poznijem dobu.

U odnosu prema deci pokazuje se koliko je čovek odgovoran pred budućnošću svojom.

Žito se u obrađenoj njivi seje i u toku rasta prehranjuje; mlada biljka se neguje i od korova brani; na drvo koje raste motri se da pravo i pravilno izraste.

Patrijarh Pavle očinski je upozoravao: „Nije važno ko odakle potiče, već u šta uzrasta.” Za uzrast deteta nije odgovorno samo dete, nego svako od nas koji smo dužni ruku da mu pružimo.

Detinjstvo je temelj čoveka.

Dete najpre uči od roditelja i od drugih bližnjih, a tek onda od onih koji su zaduženi da decu uče. Dete prvo oponaša starije, a tek onda gradi svoj vrednosni sistem. Kako će (se) ko naučiti, ne zavisi samo od njega, od onoga ko se uči, nego i od onih koji ga uče, ali i od onih koji dopuštaju i stvaraju ambijent da se tako uči.

U arhivama i iz starih novina iščitavam kako se, kao po kakvom pravilu, u svakoj generaciji stariji ljudi žale na mladež. Žale se na one koji će se kasnije žaliti na mlađe od sebe, a ovi potom na svoje potomke. I sve tako do naše generacije. I mi se olako žalimo na omladinu našu. Ako deca čine nešto što ne bi trebalo ili ne čine ono što bi trebalo, za to su najpre odgovorni roditelji njihovi. Stariji pokazuju put mlađima.

Život je nadahnuće. A ono je moguće samo u slobodi. Zato deci treba dati slobodu: da istražuju svet, da žive punim plućima i da tako razvijaju svoju ličnost. Stvaralački nastrojeno dete stvaralački je član društva.

Razuman čovek oseća odgovornost za pravilno odgajanje dece, iako možda ne zna stručno da objasni zašto je šta potrebno. On tu potrebu oseća. Naučnici i drugi stručni ljudi trude se da objasne kad, u kom dobu dete poverenje i sigurnost stiče, kad oponaša bližnje, kad usvaja tuđi, a kad gradi svoj vrednosni sistem, kad koje potrebe ima...

Tako, američki psiholog Erik Homburger Erikson (1902–1994) konstatuje da postoji osam stupnjeva psihosocijalnog razvoja ličnosti. Prvi je sticanje osnovnog poverenja (odojče), drugi je sticanje autonomije (2–3. godine), treći su inicijative (4–6. godine), četvrti je marljivost (6–11. godine), peti je formiranje identiteta (12–20. godine), šesti je intimnost (20–25. godine), sedmi je stvaralaštvo (25–65. godine), a poslednji, osmi jeste integritet (od 65. godine do smrti). Čovek koji se ne udubljuje u stručne analize, radiće po svom osećaju; jednostavno, on zna da se nad razvojem čoveka mora uvek bditi.

Životno klatno neizbežno ide u dva suprotna smera. Koliko zamahneš, toliko odmahneš. Naš narod kaže: „Dobro čini, pa se dobru nadaj!”

Vidiš li manjeg od sebe? Ako vidiš, nadaj se da ćeš mirno uploviti u luku svoju. Ako ne vidiš, očekuj teške trenutke kad se prizemljiš na meru svoju. Vremenom kopniš i zemlji od koje si uzet sve si bliži. Ako ne vidiš, daleko si se prebacio, izvan sebe otišao.

Silni padaju, krotki se spasavaju

Dete pamti kad si silan bio. A ti to uglavnom ne znaš, jer nisi obraćao pažnju na manje do sebe. Pamti i toplu ruku koja ga je pomilovala.

Kao što dete u čoveka stasava, tako je potrebno i da čovek u dete stasava. Da bude sve bliži izvoru svome, da bude onakav kakav je na ovaj svet došao. Hristos učenicima svojim poručuje: „Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko.”

Silni padaju, krotki se spasavaju!