Ubrzavanje epidemije kratkovidosti

Tokom poslednjih 30 godina došlo je do porasta kratkovidosti, ili miopije, posebno u dečjem dobu – već od početka treće godine života. Dete jednog kratkovidog roditelja ima oko dva puta veću verovatnoću nastanka kratkovidosti nego druga deca, dok će je dete sa oba kratkovida roditelja imati pet puta češće. Danas je oko trećine mladih od pet do 19 godina kratkovido, u odnosu na jednu četvrtinu 1990. godine.

Većina slučajeva kratkovidosti je aksijalna, što znači da je po osi očne jabučice rastojanje između rožnjače (cornea) na njenoj prednjoj strani i mrežnjače (retina) na zadnjoj strani preveliko. Svetlost koja ulazi u oko kroz zenicu, prethodno prošavši kroz rožnjaču, pada ispred mrežnjače, a ne na nju, tako da vid postaje zamagljen. Kad su rožnjača ili sočivo oka nenormalno zakrivljeni, javlja se refraktivna kratkovidost, koja prouzrokuje zamućenje vida. Bebe se rađaju dalekovide, ali se izduženjem očne jabučice dalekovidost postepeno smanjuje. Kad se u dečjem oku dostigne tačka savršenog fokusa na mrežnjači, što se događa oko prvog rođendana, očna jabučica prestaje da se izdužuje. To je emetropizacija. Nekoj deci se biohemijski signal za zaustavljanje rasta, tj. izduženja očiju ne javlja, zbog čega emetropizacija ne uspeva kod manjeg broja ljudi. Ali kad se fokus pomeri iznad savršene žarišne tačke, vid se progresivno pogoršava. Oftalmolozi ovo nazivaju „liticom kratkovidosti”, tačkom bez povratka – od tada se nose naočare, kontaktna sočiva ili se laserski trajno menja oblik rožnjače i ispravlja zamućenje vida. Za oko 10 odsto ljudi sa ovom vrstom kratkovidosti postoje dodatne komplikacije, čak pojave četiri stanja koja mogu dovesti do nepovratnog slepila: odvajanje mrežnjače, miopična makularna degeneracija, glaukom i teške katarakte. 

Vid se čuva na otvorenom

Tvrdi se da su za sumornu sliku rane kratkovidosti koja se očekuje za nekoliko decenija glavni krivci loša ishrana, urbanizacija, predugo gledanje u TV ekrane i sve druge aktivnosti koje zahtevaju fokusiranje gledanjem izbliza u zatvorenoj prostoriji. Iako za sve to čvrsti dokazi jednostavno ne postoje, provođenje vremena napolju odavno je proklamovano kao zaštita od razvoja rane kratkovidosti. Važnost i moć provedenog vremena na otvorenom prostoru demonstrirana je nacionalnim eksperimentom na Tajvanu, gde je 2001. godine 34,8 odsto dece uzrasta od šest do dvanaest godina bilo kratkovido, a do 2010. godine taj broj je porastao na 49,1 odsto. Uznemirena tim brojkama i motivisana uverenjem da se previše gleda u knjige, vlada Tajvana napravila je program svakodnevne aktivnosti na otvorenom. Iako čitanje izbliza verovatno nije bilo uzrok dečje kratkovidosti, eksperiment je uspeo: u roku od četiri godine stopa novih slučajeva na Tajvanu pala je sa vrhunca od 50 odsto dece uzrasta od sedam do dvanaest godina na 46,1 odsto. Još uvek stopa kratkovidosti pada, iako se nije vratila tamo gde je bila osamdesetih. Drugi, noviji (nenamerni) eksperiment velikih razmera bila je pandemija kovida-19. Prema brojnim studijama koje povezuju politiku zatvaranja zbog pandemije i progresiju kratkovidosti, stope njenog porasta znatno su uvećane u zemljama u kojima su deca morala ostajati unutra duže vreme. Da je dug boravak napolju zaštita od razvoja kratkovidosti, potkrepljeno je kliničkim ispitivanjima i recenzijama, dokazima najvišeg kvaliteta. Na osnovu više studija, preporučeno je najmanje sat ili dva dnevnog izlaganja intenzitetu svetlosti od najmanje 5.000 luksa, što je otprilike intenzitet koji se dobija u prirodnoj hladovini po sunčanom danu. Unutrašnje osvetljenje je obično deseti deo (ili manje) svetlosti koju dobijamo napolju. U idealnom slučaju, deca uzrasta od tri i više godina, morala bi imati dva sata dnevnog izlaganja svetlosti na otvorenom, ali to nije uvek moguće, jer 5.000 luksa nema svakog dana.  

Crveno svetlo kao lek

U međuvremenu, primenjuju se lekovi koji mogu makar malo usporiti izduženje očne jabučice. Rešenje je atropin, molekul dobijen iz lude trave (Atropa belladona) i bunike (Hyosciam), koji preoblikuje sočivo dok se fokusira na objekte u blizini. U kapima za oči je njegova koncentracija najčešće jedan odsto. Atropin je prvi put testiran šezdesetih i do danas nema potpunog razumevanja zašto deluje. Isto važi i za sličan lek protiv neuropatije koji se zove pirenzepin. Oba zamagljuju vid i smanjuju osetljivost na svetlost. Druga opcija u tretmanu kratkovidosti je ortokeratologija u kojoj se noću kontaktnim sočivima koriguje oblik rožnjače, što je način poboljšanja vida. Prema nedavnom pregledu svih objavljenih studija o usporavanju kratkovidosti, atropin je najbolji dostupni tretman, iako smanjuje kratkovidost za najviše tri četvrtine dioptrije. Efekti lečenja najbolji su u prvim godinama života. Ipak, nijedan lek ne radi onoliko koliko bi očni lekari želeli – pre svega, ne sprečavaju elongaciju (uzdužni rast) oka. 

Takođe, uveden je tretman zaustavljanja progresije kratkovidosti zasnovan na delovanju niskog nivoa crvenog svetla (RLRL). Princip te terapije slučajno je otkrio 1967. godine mađarski lekar i pionir laserske medicine Endre Mester. U oftalmologiji se u lečenju ambliopije ili „lenjog oka” decenijama koristi lasersko svetlo talasne dužine 650 nanometara i svetlosti 1.600 luksa, koje pada na mrežnjaču po tri minuta, dva puta dnevno (ambliopiju nije moguće lečiti izoštravanjem uz pomoć naočara ili sočiva).

Tim oftalmologa koji je predvodio Mingtuang He sa Univerziteta Sun Jat-sen u Guangdžouu u Kini objavio je 2022. godine rezultate kliničkog ispitivanja RLRL terapije, otkrivši da je značajno usporila progresiju kratkovidosti. Takođe, neočekivano je otkriveno da se kod 40 odsto učesnika ispitivanja smanjila dužina očne jabučice i poboljšao vid, što se, doduše, nekad dešava spontano, ali mnogo ređe nego kad su ljudi propisno lečeni. Možda je malo kasno, ali borba protiv globalne epidemije kratkovidosti konačno dolazi u prvi plan! Ostaje nada da se neće ostvariti sumorna prognoza od 40 odsto – ili 740 miliona kratkovidih mladih ljudi do 2050. godine, što se statistički predviđa.

Da bi ovo što sam napisao dobilo više smisla, pomenuću dve knjige: „Umetnost gledanja” Oldosa Hakslija iz 1942. godine i „Bolji vid bez naočara” Vilijema H. Bejtsa iz 1920. godine. Hakslijeva knjiga je autobiografska jer je zbog keratitisa u šesnaestoj godini gotovo potpuno oslepeo. Ali rešio je da se izbori sa problemom kako bi mogao da čita i piše. Bio je živopisna ličnost i unuk čuvenog Tomasa Hakslija, najvatrenijeg pristalice Čarlsa Darvina, zbog čega je nosio naziv Darvinov buldog. Knjiga Oldosa Hakslija „Vrli novi svet”, naučno fantastični roman iz 1932. godine (teoretičari književnosti ga radije svrstavaju u distopijske fikcije), smatra se najboljim romanom te vrste u 20. veku. Haksli ga je, takođe, pisao bez naočara, iako slabovid. Tvrdio je da nošenje naočara ulenjuje oči i preporučivao je odmaranje očiju u prirodi. On je na sebi isprobao Bejtsovu metodu, koja bitnim postupkom u smanjenju dioptrije smatra prekrivanje oka da bi se odmorilo, stvaranje mentalnih slika i gledanje pravo u Sunce. U knjigama Hakslija i Bejtsa promoviše se više vremena provedenog na otvorenom bez nošenja optičkih pomagala. Iako se vreme pojave njihovih knjiga o gledanju i viđenju razlikovalo nešto više od 20 godina, njihov sadržaj nije naišao na odobravanje očnih lekara i optičara onog vremena, a autori su prokaženi. Danas se o autorima obeju knjiga govori sa setom i poštovanjem.