Primitivna deregulacija, usud Beograda

Verujem da ćemo se složiti da je grad ogledalo zajednice, odnosno ljudi koji u njemu žive. Isto tako, složićemo se da je sa šireg stanovišta grad ogledalo države, odnosno društva i njegove kulture koja se tu rađa i razvija vekovima. Prema sadržaju i izgledu grada, njegovi stanovnici, kao i inostrani gosti, prepoznaju njegov način života i kulturu, to jest ono što se zove identitet zajednice ili društva. S vremenom, a naročito s globalizacijom i nezajažljivim apetitom neoliberalne ekonomije, diverzitet gradskog identiteta postepeno opada, a uniformnost i posledično gubljenje identiteta preplavljuju globalni urbani šar.

Neoliberalni koncept je lansirao predsednik SAD Ronald Regan (1987), koji je, vodeći predizbornu kampanju, obećao da će poništiti ekološke propise kao najveću smetnju investiranju. Njegova privrženost ekonomskim uverenjima Miltona Fridmana navela ga je da promoviše deregulaciju finansijskog sistema, poljoprivrede i transporta. Neke od osobina neoliberalne ekonomije su: slobodna tržišno orijentisana politika, privatizacija i uklanjanje prepreka koje otežavaju plasman investicija (zakoni, planovi, i sl.), odnosno deregulacija tržišta kapitala. Ovaj koncept je s vremenom preuzeo ceo kapitalistički svet prostirući deregulaciju i na druge delatnosti koje su činile smetnju investiranju, a među njima i na urbanističko planiranje, zaštitu kulturnih i prirodnih dobara i sl. Od tog doba, kapital iz bogatih država kreće u osvajanje zemalja u razvoju, gde uz podršku državnih vlasti nasrće na bogatije gradove diktirajući svim sredstvima i korupcijom intenzivnu i uniformnu izgradnju stambenih i drugih profitabilnih zgrada, ugrožavajući diverzitet urbanizma i arhitekture. Sreću imaju nerazvijene zemlje u koje se kapital još nije survao te gradovi još mogu da sačuvaju duh lokalne ili nacionalne kulture i ostave svoje građane da žive u spokoju, siromašni, ali lepi. Prema analizi UN, najveći problem danas kod primene načela održivog razvoja čine upravo zemlje u razvoju koje nastoje da ubrzanim rastom i izgradnjom, ako je moguće, stignu nivo bogatih zemalja zaboravljajući pritom na kulturu, ponašanje, moral, tradiciju i vaspitan odnos prema svojim građanima.

Ponor korupcije

Intenzivnom primenom neoliberalnog ekonomskog koncepta u Srbiji ubrzano se menja lik velikih gradova, kao i prirodnih predela. Zahvaljujući upornoj želji vrha vlasti da ubrza rast BDP-a kao promotivnog ekonomskog repera i da utvrdi strateške sporazume sa zemljama od kojih očekuje političku ili finansijsku korist (Rusija, Kina, UAE, SAD), Srbija koristi deregulaciju kao ključni instrument. Prepuštaju im se bez pitanja energetski resursi, rudno blago, poljoprivredno zemljište, i velegradsko kulturno nasleđe. Zbog ograničenog prostora zadržaću se samo kod poslednjeg.

Verovatno očekujući podršku novoizabranog predsednika SAD po pitanju Kosova i energetske sigurnosti, ne pitajući nikoga i prenebregavajući Ustav i zakone Republike Srbije, vrh vlasti velikodušno predaje u ruke Džareda Kušnera (Affiliate Partners), zeta Donalda Trampa, oštećeno kulturno dobro od evropskog značaja, kompleks Generalštaba i okolnih objekata, uz to oslobađajući od zaštite celu Ulicu kneza Miloša. Protivno zakonu, ne poštujući sopstvene institucije za zaštitu kulturnog nasleđa, hladno zanemarujući alarmantno deklarisanje stručne i kulturne javnosti iz Srbije i Evrope, zanemarujući autoritet srpske vojske i direktno ugrožavajući srpska kulturna merila i vrednosti, vrh vlasti očekuje neku vajdu od predsednika SAD, istovremeno duboko ranjavajući duh i lik srpske kulture i srpskog identiteta. Umesto elitnog objekta od javnog značaja, prema izrazitom kontekstu u kome se Generalštab nalazi, aktuelni lideri Srbije će da omoguće naseljavanje belosvetskih špekulanata i bogate kaste iz Beograda i Srbije u luksuzne stanove, a uz to i hotel sa pratećim sadržajem u kulama sa pogledom na susedne kule u Beogradu na vodi. I sve će se na sramotu srpskog naroda zvati „Tramp”, dakle, imenom novog predsednika SAD.

Pored toga, iz izveštaja „Blumberga” vidimo da Beograd na vodi i Generalštab povezuje ime arapskog milijardera Mohameda Alabara, koji nas je uveliko usrećio gutajući deo po deo Beograda, uspostavljajući potencijalnu eksteritorijalnost, menjajući mu kardinalno funkcionalnu strukturu, lik i smisao života još držećih građana. Beograd počinje da liči ni na šta, a njemu su duboki džepovi odavno oplićali. Nikada Alabar nije video ovako darežljive imaoce moći u nekoj od država čijim gradovima je unakazio sliku i priliku, otvorivši uz to ponor bezgranične korupcije i bogaćenja pojedinaca. Da bi sebi otvorio put za dalju rasprodaju kulturnog nasleđa, vrh vlasti Srbije beskrupulozno menja zakone o planiranju i o zaštiti kulturnog nasleđa time što građenje oslobađa nužne regulacije upotrebnih dozvola i dozvoljava slobodan tretman svih objekata pod zaštitom u celoj Srbiji zarad dobiti investitora i zarad tzv. strateških interesa.

Čemu žurba

Da li je za sve kriva deregulacija? Zemlje koje primenjuju koncept neoliberalne ekonomije pristupaju mu sa više pažnje. Deregulaciju svode na određene privredne i energetske aktivnosti a gradove ljubomorno čuvaju vraćajući im stari sjaj u koegzistenciji sa novim, tehnološki i stilski naprednim rešenjima. Deregulaciju koriste kada je potrebno da podignu nivo konkurentnosti, više produktivnosti i energetske efikasnosti, pritom veoma pazeći na ekološki standard i kulturni kvalitet, finansijsku izvesnost i ograničenje investicionog monopola. I pored toga, ceo neoliberalni koncept postepeno gubi poziciju sa svim štetama koje su u njegovo doba učinjene gradovima, prirodi i resursima, a koje su izazvane nekontrolisanim rudarenjem, industrijom, izgradnjom, saobraćajem i ratovima. Zemlje u razvoju, poput Srbije, još uvek plivaju u konfuznom brlogu neoliberalizma i primitivne deregulacije, težeći brzom finansijskom rastu, nepotrebno se nadmećući sa razvijenim zemljama pomoću BDP-a. Za ovo, naravno, ima vremena, kraj mandata nije kraj sveta, a mala Srbija bez velikih projekata može da bude kulturno i moralno velika. Da li svi novi putevi nužno moraju da se završe u jednom mandatu iako su često neopravdano veliki i skupi; da li je histerično brza i masovna izgradnja stanova u velikim gradovima neophodna; da li su od koristi neselektivno odabrane i subvencionisane inostrane industrije; zašto se toliko žuri sa železnicom prema Subotici, a sve uz krajnju površnost i evidentnu korupciju? Ne završava se sve 2027, posle čega eto potopa. Na kraju, tu su pitanja: dokle će da se poklanja strancima sve blago Srbije? Malo je, ali je naše! Ne bi li trebalo nešto ostavili i našim potomcima? Da li će Beograd postati ogledalo Alabara i Kušnera umesto zajednice, njegovih građana i srpske kulture?