Otkrovenje na Studentskom trgu

Memoarsko-novinarska sećanja Argentinke 

***

Božić u zemlji Džejn Ostin. Doći u privilegovane krajeve Engleske i dalje deluje devetnaestovekovno. Moja australijska svekrva, koja već šezdeset godina živi u ovoj zemlji ali nikad nije želela da doda još jednu nacionalnost, iznosi na kuhinjski sto album s fotografijama sa jednog putovanja na koje je išla sa svojim ocem kad joj je bilo petnaest godina. Eto njih na egipatskim piramidama u vreme kad je oko njih kilometrima bila samo pustinja i niko im nije branio da se po njima pentraju. U Partenonu, koji je izgledao kao u Periklovo doba. Mada njima želi da dokaže kako je jednom davno bila mlada i smela, moja svekrva gleda te slike nekako sa odstojanja, preleće preko njih brzo i nestrpljivo, kao da su tuđe.

Dok ona preispituje svoju prošlost, istovremeno i ja to radim. U mom slučaju, zatičem sebe pre trideset godina dok se spremam da pređem jednu beogradsku ulicu, u avgustu 1997. Nisu mi potrebne fotografije jer je to jedan trenutak otkrovenja, toliko da sam se mnogo puta kasnije osetila frustrirano otkrivši njegovu jedinstvenost. Kao što rekoh, čekala sam da pređem ulicu od Studentskog parka do Filološkog fakulteta. Sunce nije bilo previše jako za leto u jeku i tada sam, za manje vremena no što traje jedna pesma Ramonsa, donela odluku: moram da se preselim ovamo; moram da shvatim ovo mesto; moram da govorim odavde, jer se tu osećam potpuno srećno, nemam pojma zašto, ali to uopšte nije važno. Plan će biti ostvaren u maju 1999.

Kad sam doživela to otkrovenje na prelasku ulice, bila sam već dve nedelje u Srbiji. Pristigla sam sa Kanarskih ostrva, gde sam privremeno živela, da bih videla kako Emir Kusturica snima film „Crna mačka, beli mačor”. Došla sam kao ljubitelj njegovih filmova, uopšte nisam bila motivisana novinarski jer, mada sam tehnički bila novinarka, još nisam imala jasnu predstavu o čemu bih izveštavala. Do Kusturice i njegove ekipe došla sam zahvaljujući mnogim slučajnostima, počev od puste turističke kancelarije u terazijskom podzemnom prolazu gde mi je šefica rekla da neka njena rođaka radi kao šminkerka na setu. Obavila je nekoliko telefonskih razgovora i poslala me pravo u Surduk: dobro de, ne baš pravo, jer sam morala da promenim dva autobusa i usput sam se izgubila, pa sam na kraju ručala u kući neke profesorke matematike ko zna gde. Sledećeg dana sela sam na pravi autobus i stigla na lice mesta. Trećeg dana u Surduku pet-šest likova je naprtilo veliku metalnu burad i prošlo pored seta, selo u malu barku i otisnulo se Dunavom. Prvo sam pomislila da su deo filmske ekipe, jer su bukvalno ulazili i izlazili sa seta, ali mi je neka tamošnja devojka objasnila da su to u stvari njene komšije, šverceri goriva koje im je neka lađa dovozila rekom. Kusturica je snimao film o embargu i tu nije imalo više ništa da se kaže. Sećam se da se tog dana grdno naljutio na nekoga. Iz svojih rediteljskih kolica nije prestajao da ga psuje, i to preko megafona: „Je..ću ti drogerašku majku!”

Posle takoreći tri nedelje provedene što u Bosni, što u Srbiji, odletela sam avionom u Ženevu, gde sam ostala nekoliko dana. Sećam se da je jedna čistačica svaki čas sklanjala prvo jesenje opalo lišće iz slivnika. To revnosno čišćenje mi je izazivalo neku prazninu. To mi se i dalje dešava kad prelazim iz istočne u zapadnu Evropu: ima nečeg divljeg i neposrednog što se gubi prelazeći iz jedne u drugu geografiju, nečeg što istovremeno biva životno i teško. Krajem devedeset sedme, napustila sam Kanarska ostrva i vratila se u Buenos Ajres. Trebalo je da se pripremim za Jugoslaviju.

Na pogrešnom mestu

Među mojim raznim poslovima u 1998. bila sam i kelnerica u vrlo skupom restoranu u Puerto Maderu (negdašnja luka Buenos Ajresa pretvorena sredinom devedesetih u najluksuzniji deo grada sa ekskluzivnim restoranima, stambenim zgradama i hotelima, prim. prev.), vlasništvo najslavnijeg kuvara u Argentini. Prema izričitoj želji vlasnika, ekipa restorana bila je egzotična i neefikasna: praktično svi su bili stranci, polovina njih je imala univerzitetsku diplomu, ali nisu bili u stanju da ponesu dva tanjira a da se ne pokvari raspored endivija. Svi kuvari su nas mrzeli jer nismo pazili na njihovu umetnost, sem jednog koji je bio krajnje opušten i koji se zabavljao crtajući sosom anarhističko „A” na svakom tanjiru posluženom političarima koji su dolazili u restoran. Tražio je od nas da postavljamo „A” u uočljivoj liniji, ali političari nikad nisu toga postali svesni jer nisu obraćali ni trunku pažnje na tu pojedinost. Poručivali su izuzetne obroke gledajući u jelovnik, ne prestajući da govore dok su ih jeli ne dišući.

Te noći restoran je bio takoreći prazan, a ja sam želela da što pre završim svoju smenu. Ali jedan severnoamerički turista kog sam služila seo je za klavir i počeo da svira za ženu s kojom je večerao. To je potrajalo dobra dva sata, ili mi se sad barem tako čini. Meni je bilo potrebno da već jednom odem i da izlepim po ulicama letke na kojima je pisalo „Ali nemojte da bombardujete Jugoslaviju” (kao parafraza pesme Čarlija Garsije „Ali nemojte da bombardujete Bario Norte”). Bio je jedan link na listovima A4 koje sam odštampala kod kuće da ih u restoranu, noću posle smene, izlepim nekim lepkom koji mi je pravio kuvar anarhista, takođe iz Patagonije, kao i ja.

Uprkos mojim posterima, bombardovanje se nastavljalo, a ja sam sebi delovala beskorisno i na pogrešnom mestu, u Argentini. Samo moja mama se slagala sa mnom da „treba tamo otići sada, jer ako to ne učinim, nikad neću razumeti te ljude”. Ona mi je čak pozajmila pare da ubrzam svoje putovanje. Nekoliko nedelja pre no što sam krenula, obišla sam časopise i novine koji su bili zainteresovani za moju freelance saradnju odande, a Ljilja, najbolja profesorka srpskog na svetu, koja je živela u Buenos Ajresu i prihvatila me kao učenicu na duže od godinu dana, pokušala je da me ubedi da malo pričekam. Pošto u tome nije uspela, poklonila mi je privezak u obliku srebrne žabe – to je bila moja amajlija. Uvek sam je nosila kad sam prelazila sve moguće granice, dok je nisam izgubila negde u Libiji.

Letela sam iz Buenos Ajresa za Frankfurt, a odande do Budimpešte. Sve sa mojim slavnim argentinskim pasošem, koji je bio primljen kao na crvenom tepihu u mnogim zemljama Bliskog istoka i u Jugoslaviji. U čarapama sam sakrila mini-kasete za diktafon i posetnice. Nosila sam dva velika kofera bez točkova. Ostaću kod moje prijateljice Nade, koju sam upoznala preko interneta još 1998. Nisam imala nikakav jasan plan, ali sa žabom i svojim očaravajućim srpskim popela sam se u minibus koji se nalazio kraj mađarskog aerodroma. Tu je bilo nas desetak putnika, a bila sam jedina strankinja.

Ulazak u Srbiju

Putovanje je počelo živahno, svi su pričali i šalili se. To je bilo bratstvo drukčije od argentinskog, zasnovanog više na drskosti i preteranom poverenju. Ovde je to bilo nešto više kao zajednički život u govnima, ta toliko posebna i romantizovana solidarnost krize. Kad su me u minibusu pitali zašto idem u Srbiju, rekla sam im da sam profesorka španskog i da sam u Beogradu imala momka i želela sam da ga vidim, što je kod svih prošlo kao sasvim normalno objašnjenje. Na granici se kupovao prašak za veš i zubna pasta. Kao što će uvek ubuduće biti, na granici me je policajac naterao da izađem iz minibusa, dugo proučavao moj pasoš, postavio mi nekoliko pitanja na koja sam odgovorila kao Meril Strip, da bi me na kraju pustili. Samo sam se toga plašila – da neću moći da uđem. Čim smo prešli na srpsku stranu, atmosfera u minibusu je postala mračna. Jedino čega se sećam, što me je podsetilo na rat, bila je servisna stanica u plamenu i neki srušeni most i činjenica da su vojvođanska naselja bila u mraku. Dve godine ranije, kad sam prvi put ušla u zemlju vozom iz Budimpešte, na jednom od ovih mesta videla sam kako neka žena silazi iz voza. Peron je bio prazan i na njemu je bio samo jedan muškarac koji ju je čekao sa tek ubranim suncokretom koji je skrivao iza leđa. Iz voza sam videla jednu ljubavnu priču koja je za ženu još uvek bila buduća.

Shvatila sam pomalo koliko je složena ovdašnja logistika kad je minibus stigao na Slaviju kasno noću a ja pokušala da se snađem kako da stignem do Nadinog stana. Nisam čak dobro znala ni gde se nalazi. Jedan putnik je izvadio mobilni telefon i pozvao fiksni broj moje prijateljice i nekoliko minuta kasnije našla sam se u njegovom luksuznom automobilu na putu za Bežanijsku kosu. Prvi junak mog povratka zvao se Saša.

(Nastaviće se)