Štrikala mi Nena u duhu tradicije

Nevelika kućna radionica u divno uređenoj porodičnoj kući u Sevojnu, predgrađu Užica, mami pažnju neobičnim odevnim predmetima ovde nastalim. Osobenog stila i detalja, u igri boja, sklapanjem naizgled nespojivog, s duhom tradicije u modernom dizajnu.

Ti unikatni proizvodi – džemperi, dugački mantili, nesvakidašnji asesoari – ove preduzetničke radnje „Štrikala mi Nena” mlade vlasnice Nevene Jovičić zvane Nena stižu i na daleke kontinente. Treba, dakle, biti originalan, maštovit i poslu posvećen, pa se i kućnim štrikanjem svet osvaja.

Duže od pola veka ovaj kraj se pominje po rukotvorinama zlatiborskih pletilja koje su, zaslugom preduzimljive kreatorke Dobrile Smiljanić, osamdesetih prodavane u srcu svetskih metropola (pa i u buticima na njujorškoj Petoj aveniji). Nena Jovičić poštuje tu svetlu tradiciju i takođe drži do etno-detalja, ali odeću izrađuje na sopstveni način, ne samo ručno, nego i mašinski, koristeći pored vune i veštačke materijale.

Novi život mašina s tavana

– Izradom trikotažnih odevnih komada moji roditelji su se bavili još devedesetih, tata je štrikao na mašini, a mama šila. Po završetku te delatnosti spakovali su mašine na tavan. Možda se neko nekad za njih zainteresuje, razmišljali su tada. Obistinilo se: mene je taj rad privlačio, pa kada sam jednom sa suprugom Tihomirom krenula na skijanje i videla da mi nedostaju kapa i šal, zapitah se zašto da idem u prodavnicu i kupujem kad mogu da ih napravim. Uspela sam, uz tatinu pomoć koji me je uveo u tajne štrikanja. Tako je krenulo, a od tada je, evo, prošlo 15 godina – počinje svoju poslovnu priču nasmejana Nena, koja je po struci ekonomista u turizmu (sudbina joj je da svoj kraj i sada promoviše, mada ne turistički).

Prvo je, kaže, sedam-osam godina radila sama (uz roditeljsku pomoć), pa zatim zajednički s prijateljicom Marijom u pokušaju da posao digne na viši nivo. Štrikale su zajedno u njihovoj firmi „Nemar knitting” (Nevena-Marija štrikanje) s ambicijom da se probiju na inostrano tržište. Ali razišli su im se poslovni putevi, pa od pre tri godine Nena ponovo sama izrađuje odevne predmete. I to pod nesvakidašnjim imenom svoje preduzetničke radnje „Štrikala mi Nena”.

– Dala sam takav naziv uoči svog prvog pojavljivanja u emisiji „Šarenica” RTS-a, gde sam govorila o svom radu. Imala sam i razlog za novo ime: pošto odavno izlažem na bazarima, videla sam tamo da ljudi ne mogu da zapamte kad im kažem „Nemar knitting”. Kako, kako, zapitkivali su stalno. Sada vidim da novo ime ljudi lepo prihvataju. A u „Šarenici” je bila i šala u stilu „Štrikala mi nana”.

Na pitanje u čemu je posebnost onoga što pravi, odgovara da se izdvaja po sklopu „svih boja ovog sveta”, spaja raznoliko i nespojivo. Neko takav stil zove i eklektički. Čini to po nekakvom ličnom osećaju i nadahnuću, jer se nije školovala za dizajnera.

Koristi i prirodne i veštačke materijale za izradu džempera, mantila, kapa, šalova, čarapa... Za zimske je to miks vune i sintetike, a za letnje uglavnom pamuk i viskoza. Nastoji da bude što prirodnije, ali ne može potpuno bez sintetike. Takva mešavina materijala pokazala joj se kvalitetnom, neće odeća da se skupi ni stegne.

– Svake godine imam neku svoju kolekciju, pa gledam da tu iskoristim pojedine etno-motive i ornamente, da promovišem tradiciju užičkog kraja. Rad mi je ručno-mašinski, bolje rečeno polumašinski s dosta ručnog rada. Prilično detalja (džepova, lajsni, rajsferšlusa) ručno prišivam. Ovo su unikati, a ne industrijski odevni komadi, nije sve nalik jedno na drugo. Recimo, za ovaj šareni dugački mantil s resama i geometrijskim kvadratima, po čemu moj rad prepoznaju, bile su potrebne tri nedelje da bih ga napravila.

Njen je ceo poslovni proces: od ideje i dizajna do prodaje proizvoda. Najveću pomoć ima od roditelja: tata je glavni majstor, a mama pomaže u šivenju, oni ne smeju da zakažu. Kad Nena nešto smisli, onda im ispriča, jer zna da će oni biti podjednako uzbuđeni kao i ona ako je zamisao dobra.

Svoje proizvode prodaje uglavnom na domaćem tržištu, u takozvanim koncept-storovima (gde se prodaje roba lokalnih proizvođača) po Srbiji. Njeni proizvodi su prisutni u koncept-storovima u Beogradu (Čumićevo sokače), Nišu, Novom Sadu, Požarevcu, u jednoj radnji na Zlatiboru... Kupci su uglavnom stranci, kao i naši ljudi koji žive u inostranstvu. Zato što oni, objašnjava Nena, više cene ručni rad i vole da kupe od osobe koja je to radila, žele unikate i autentično. Zato su njeni odevni predmeti stigli i u Kanadu, Australiju, zapadnu Evropu.

– Moji inostrani kupci su osvešćeni koliki je zagađivač tekstilna industrija i prekomerna kupovina. Takvi posebno cene što im je neka Nevena iz Užica izradila ne samo unikatan komad, već je to uradila sama ili uz pomoć svoje mame, a ne neki veliki trgovinski konglomerati koji često nemaju etičnost u poslovanju i pitanje je kako se ophode prema svojim radnicima. Zato ne žele da potroše svoj novac da bi dodatno bogatili „fast fešn” brendove, već kupuju od domaćih dizajnera i tako pospešuju domaću privredu – kaže naša sagovornica koja je svoje modele izlagala, u više navrata, u beogradskom Domu kulture „Silosi”.

Prvo mantil, pa onda i džemper

Neretko pravi odevne predmete po želji i meri kupca. Pamti, recimo, da je jedan njen dugački mantil kupila profesorka s nekog univerziteta u Kanadi, koja je kod nas boravila tri nedelje. Zatim je Nena napravila i personalizovani džemper za tu profesorku, koja je naručila željene boje. A dobar glas o unikatima širi se preporukama, tako da stižu i nove narudžbe.

– S obzirom na to da mi je tradicija u srcu, moja želja i namera je da u budućnosti isključivo koristim zlatiborsku vunu bojenu prirodnim bojama, kao i da ta određena kolekcija bude izložena u Beogradu za inostrano tržište – ne krije ambicije u duhu tradicije Nevena Jovičić.