Plašimo li se mladosti ili starosti

„Najsigurniji način da pokvarite mlade, savetujete im da više poštuju one koji misle jednako nego one koji misle drugačije.” Odavno je zaključio Niče. Još bolju legendarnu misao izrekao je Duško Radović poručivši nam – da tučemo našu decu kad počnu da liče na nas! Da li su sada naši mladi zaličili na nas kada ih tučemo ili su pokazali neposlušnost što ih sve ove godine niko nije čuo, nametajući im prihvaćene modele ponašanja, učenja, ćutanja, nezainteresovanosti, neempatičnosti..?

Još od kolevke, deca su neposlušna, radoznala, buntovna, imaju 1.001 pitanje... To je u prirodi mladosti... A u prirodi starosti je da tu neposlušnost ili radoznalost guše, ignorišu, da lupaju ćuške... Umorni od života i egzistencijalnih problema, nemamo stpljenja da ih čujemo, da popričamo, da vidimo u čemu je problem, da ih posavetujemo, pomalo i pustimo da lupe glavom o zid... Da damo odgovor... Da im damo šansu... Da nešto naučimo i od njih.

Pogledajte svaki kolektiv. Retko ko će novog mladog čoveka ispoštovati i čuti, ili nečem podučiti. Pre ćemo ih poslati po kafu... Jer, tako to ide... Lakše im je gurnuti mobilni telefon u ruke... Gurnuti ih u sobu... Upaliti im crtać... Ignorisati...Očekivati kopiju sebe.  Nego, sesti sa njima i porazgovarati kao sa odraslima. Zašto? Plašimo li se mladosti ili starosti?

Mlade ljude obično potcenjujemo, ili ih teramo da budu najbolji, vunderkindi, ne uočavajući njihove stvarne želje, potrebe i potencijale. Oni jesu možda inferiornija bića, ali su u mnogo čemu pametniji od nas starijih, koji smo zastali u razvoju i želji da idemo u korak sa vremenom. Zastali smo na odavno naučenom, nametnutom, prihvaćenom i drugi glas teško želimo da čujemo. Onog trenutka kada shvatimo da sa našom decom treba da razgovaramo barabar, na ravnopravnom nivou, biće nam svima bolje. I da oni mnogo toga bolje vide, osećaju i razumeju od nas jer im pogledi nisu zamućeni a srca još čista... Kada im pokažemo da nam je stalo, da ih slušamo, da razumemo i da ih prihvatamo, uvidećemo kakvu osobu imamo pred sobom, kakvo inteligentno, misleće i osećajno biće bezobzira na godine. I to misleće u njima treba podsticati. To važi za sve nas, roditelje na prvom mestu, zatim vaspitače, nastavnike, zdravstvene radnike, kolege... Oslušnite ih... I time ćete ih već usmeriti na pravi put. Čak i ako misle drugačije od nas.

Zbog toga ih ne treba tući, ponižavati, omalovažavati i ne shvatati zdravorazumski... Setite se sebe u tim godinama. Svi smo mi u nekoj mladosti ispravljali krive Drine, negodovali i osećali nepravdu. Danas smo se sa tom nepravdom pomirili. I to jeste život! Pustimo ih da i oni to shvate.

Poštujmo neistomišljenike, saslušajmo ih i ne prolivajmo krv zbog različitih stavova. I takođe, prisetimo se da su njihovi vršnjaci u Prvom svetskom ratu slati u rovove, kao zadnja odbrana neprijatelju. Pokazali su i tada snagu i hrabrost mladosti. Novi klinci sada su ponovo u nekim svojim rovovima... A neprijatelj – nepravda i nerazumevanje... Doklegod su oni nama na ulicama, ispred zgrada, u parkićima, a ne u mraku svoje sobe, za telefonima, ili u podzemlju, ne moramo da brigamo....

Osvanuo je lep, sunčan, požureli prolećni dan u osvit kraja višekilometarskog januara. Toplo žarko sunce nas je ogrejalo, priroda je počela da pupi iako joj vreme još nije... Ulicom su se šetali neki srećni nasmejani ljudi. Sve je u gradu besprekorno funkcionisalo... kao u pčelinjem saću. Stariji sugrađani ćaskali su, s radošću, sa mladima... Svi su poletno hitali ka svojim novim radnim obavezama... Mladi su se družili sa svojim vršnjacima, a ne sa mobilnima.... Svi su se osećali bezbedno, bez straha od palica, noževa, pesnica... I onda sam se prenula. To je bio samo san, koji sam usnula dok je napolju hučala buka šerpi i lonaca, pištaljki... To se stručno zove utopija. Ili zamisao o idealnom društvu. Možemo li i na javi dosanjati taj san? Bolje društvo i ljude koji se međusobno čuju... I medije koje će izveštavati o lepoti i sreći, a ne o podelama i ratovima...