Petlja po petlja, tašna

Sudeći po društvenim mrežama moglo bi se zaključiti da su ručni radovi sve prisutniji, ali na jedan novi način primeren sadašnjem vremenu. Za Ivanu Ćehu Mladenović, farmaceutkinju i profesorku u Medicinskoj školi „7. april” u Novom Sadu, heklanje elegantne, damske, tašne način je da se opusti i iskaže kreativno.

Ivana, rodom iz Kladova, diplomirala je farmaciju na fakultetu u Temišvaru. Birala je između Temišvara i Novog Sada. Stipendija je prevagnula, ostala je na studijama u Rumuniji, naučila jezik i za taj period je vežu, kako kaže, izuzetno lepe uspomene.

Rumunska magija

– Na početku studija imali smo fiziku, hemiju, matematiku, pa sam mogla da se snađem za prvi ispitni rok i bez znanja jezika – priča naša sagovornica i kroz smeh dodaje da je rumunski progovorila kada je našla dečka.

Želela je da ostane u Temišvaru i na specijalizaciji, ali je prva od troje dece, a i oni su stigli na red za školovanje. Zato je došla u Novi Sad.

– Često se šalim s đacima, kada im kažem nešto što drugi ne znaju, da je to malo rumunske magije – kaže Ivana, majka dvoje dece.

Iako joj ne treba mnogo vremena da u delo sprovede ono što naumi, ipak zbog obaveza teško pronalazi vremena za svoj hobi koliko bi volela.

Heklanje i pletenje se učilo od majke, bake, tetki. Međutim, Ivana je upisala kurs heklanja, sve popularniji posebno među mladima. Bila je, kaže, na tri od uplaćenih pet predavanja, ali ćerka Magdalena je bila mala, pa je ostalo savladala sama. Pomažu i saveti s interneta i „Jutjuba”.

Zašto heklanje?

– Dođete u neke godine kada se nametnu pitanja šta dalje, menopauza „kuca na vrata” treba se izboriti s neuravnoteženošću hormona. Razmišljala sam kako su to nekada naše žene prebrodile i ostajale u pameti do 80, 90 godina. Mora da im je u tome pomogao ručni rad. Žene koje su imale neka neprijatna životna iskustva rekle su mi da ih je ručni rad spasio. Ispostavilo se da to meni ide od ruke i da mi prija – kaže Ivana.

Od svega čime se ljudi bave u slobodno vreme, heklanje i pletenje je posebno inspirativno i korisno. Njime se možemo relaksirati, umiriti nerve, udružiti u zajedničkom poslu, napraviti odeću, obuću, nakit, kućnu dekoraciju, ćebe, igračke. Ivana se opredelila za torbe.

– Svaka torba može da bude poklon za nekoga. Nijednu nisam prodala osim na „Bazaru solidarnosti” Udruženja roditelja dece obolele od raka (NURDOR). Prikupljena sredstva tokom dvodnevnog bazara namenjena su projektu roditeljskih kuća za smeštaj dece i njihovih porodica koje su na lečenju van mesta prebivališta – priča Ivana, ne krijući svoje divljenje za rad Joland Korora, predsednice NURDOR-a.

– Rok za učestvovanje na bazaru bio je kratak, tako da su mi pomagali suprug Nenad koji je šio postave, a sestra Milica je dorađivala. Završili smo na vreme pet tašni koje su našle svoje vlasnike, a u kasu NURDOR-a slilo se oko 30.000 dinara – dodaje.

Obućar nema cipele, sajdžija sat, a Ivana sve donedavno nije imala svoju heklanu torbu. Onda je nenadano prisvojila malu, elegantnu, crnu koju je uradila za suprugu prijatelja.

– Kada sam je završila, bila je to ljubav na prvi pogled, za nju ću uraditi novu – obećava.

Jedan od razloga što torbice ne prodaje je, kako kaže, i to što se ručni rad kod nas ne može naplatiti. Za materijal za izradu treba joj oko 2.000 dinara, ali je potrebno puno sati rada, da bi to moglo da se isplati. Mada, dodaje, da pojedine žene svoje rukotvorine prodaju po 6.000 i 7.000 dinara, a u inostranstvu je drugačije: italijanski brend, heklana torbica, prodaje se po ceni od 250 dolara. Iako je sestra nagovara da torbe počne da prodaje, jer se teško živi od plate prosvetnih radnika, Ivana ostaje pri odluci da joj to ipak ostane hobi. Da mora da pravi iste torbice, kaže, više ne bi uživala u izradi.

Za šivenje zaduženi muškarci

Ivana je zadovoljna što su joj se u poslu i njeni pridružili.

– Nenad je ekonomista, ali je uz baku, još kao dete, naučio da šije. On me je učio da šijem postave, pošto sam ja savladala heklanje, ali i dalje on postavlja tašne. Pomaže mi i tata, koji još bolje šije, iako ima 68 godina. Tako da su muškarci zaduženi za šivenje – kaže Ivana.

Na svakoj Ivaninoj rukotvorini nalazi se pločica s natpisom „nepentes”, izraz kojim Homer u „Odiseji” naziva magični napitak – nepenthe koji zaboravom umiruje sve tuge. Za Ivanu „nepentes” je heklanje.