Arheologija sećanja na Branka Miljkovića

Epistolar za „princa pesnika”: Niš (1934–1953), detinjstvo, gimnazijski dani; Beograd (1953–1960), pesnički uzlet u „Delu” 1955, Oktobarska nagrada Beograda 1960; Zagreb, poslednji dani i smrt (kraj 1960 – 12. februar 1961) – zaostavština, poklon porodice Miljković i kolekcija prepiske, čuvaju se u niškom Narodnom muzeju od 1971. godine. Iste godine ustanovljena je nagrada za poeziju pod imenom Branka Miljkovića. Ispred niškog Narodnog pozorišta podignut je spomenik pesniku, autora Nebojše Mitrića. Godine 1972. objavljena su Sabrana dela u četiri toma (Niš: Gradina), a 2016. kritičko izdanje Sabranih dela u šest tomova (Niš: Niški kulturni centar). Prepiska je zasebno objavljena 2012, a 2016. kao peti tom Sabranih dela. Zbirka „Branko Miljković” broji ukupno 1.662 predmeta: kolekcije autografa, prepiska, fotografije, lična dokumenta, arhivalije, komadni nameštaj, lična biblioteka sa 592 knjige. Zbog značaja za nacionalnu kulturu, zbirka je 2014. kategorisana kao kulturno dobro od velikog značaja. U posebnom galerijskom departmanu pri Narodnom muzeju je 2018. godine otvorena Književno-memorijalna postavka „Branko Miljković – poezija kao sudbina”.

Ništa nije izgubljeno u vatri

samo je sažeto

(„Pohvala vatri”, II)

Jer pesma se ne piše, ona se živi

(„Beda poezije”)

Vreme je lažno, ali sud njegov je istinit.

(„Ajnštajn se može prepevati”, Razgovor s pesnikom, NIN, septembar 1960)

Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 – Zagreb, 12. februar 1961), filozof, magistralni srpski (jugoslovenski) pesnik neosimbolista, esejista, kritičar, prevodilac, još za vreme svog kratkog života od dvadeset šest punih godina, i svega trinaest dana u dvadeset sedmoj godini, pod oreolom najtalentovanijeg pesnika druge pesničke generacije šezdesetih godina 20. veka, krunisan je pesničkim „trnovim” vencem kao princ pesnika, pored parnasovca Jovana Dučića, koji je nosio skiptar kneza srpskih pesnika!

Starinom potiče iz lirskog podneblja suvoplaninskog krajišta Zaplanja, varošica Gadžin Han, zaselak Dubrava, iz brojne familije Kalavarde. Otac Gligorije (1907–1999), policijski službenik, i mati Marija (1912–2000, devojačko prezime Brailo, sa italijanskim korenima), Hrvatica, katolikinja, iz sela Trbounja kraj Drniša, splitska regija. Imali su dva sina, Dragišu (1939–1993) i Branka. Danas, jedini direktni potomak je Brankov bratanac Goran Miljković (1960). U pesnikovoj zaostavštini je pismo Nemice Elfi Gitner iz 1956, koje je naslovljeno na Branka Braila!

Detinjstvo, ratno i tužno, i ranu mladost proveo je u Nišu, u skromnoj kući u Ulici Ljube Didića br. 9, koja i danas postoji i u privatnom je vlasništvu drugih ljudi! Osnovnu školu i prestižnu nišku gimnaziju „Stevan Sremac” završio je kao odličan đak 1953, kada upisuje studije filozofije u Beogradu, koje je završio sa visokim prosekom (1957), bez diplomskog ispita! Tih ranih pedesetih godina, u gradu koji je bio simbol uspeha i u čaplinovskom smislu opijao pridošlice iz provincije svetlima velegrada, Miljković je stanovao u jednoj udžerici na Zvezdari u Ulici Rifata Burdževića 18. u krajnjem siromaštvu. Kasnije, 1954. godine, kada su roditelji kupili kuću na Voždovcu, živeo je u Ulici Đorđa Kratovca 52, sve do odlaska u Zagreb krajem 1960. U Zagrebu je živeo u Bjankinijevoj ulici 11, i tamo stiče brojne prijatelje u književnom krugu, pre svih Zlatka Tomičića i Slavka Mihalića, sa kojima je imao intenzivnu prepisku. Kapitalno i potresno svedočanstvo o njegovom poslednjem danu života, 11. februaru 1961, ostavila je Irena Vrkljan (1930–2021) u svojoj sjajnoj knjizi „O biografiji: svila, škare, Marina” (Grafički zavod Hrvatske, 1987), koja se gotovo i ne pominje u dostupnoj literaturi o B. Miljkoviću (!).

Kolekcija prepiske iz pesnikove zaostavštine selektivno je objavljena (2012; 2016), i predstavlja značajnu građu za proučavanje ličnosti i književnog dela Branka Miljkovića, ali i jednog vremenskog perioda pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, mnogih ličnosti i događaja na književnoj sceni Beograda, Zagreba, Sarajeva, Ljubljane – kulturnog i književnog prostora ondašnje Jugoslavije. Po hronologiji, prepiska se odnosi na razdoblje 1956–1961, a najintenzivnije se odvijala od 1956. do 1959. godine. Nekoliko pisama stiglo je posle smrti pesnika njegovim roditeljima.

Unuk nadrealista

Po mišljenju kritičara, „njegova pesnička pojava velika (je) stranica naše kulturne istorije” (P. Džadžić); drugi piše da „pojava, vrednost i uticaj stvaralaštva Branka Miljkovića imaju sve karakteristike jedne „književne eksplozije” čiji odjeci u srpskoj kulturi teško da će ikad prestati” (J. Pejčić). Istoričar srpske književnosti Jovan Deretić piše da je Miljković bio „u stvari, više pesnik filosofije, nego pesnik filosof”. U kolektivnom sećanju bio je i ostao pesnik naglo prekinutog uzleta u poetske visine, „Ikar koji se suviše približio Suncu” (I. Ivanović), koji je proročki odredio svoj put kroz život i literaturu, sudbinskom sentencom – „moja tragična krivica biće strasno bavljenje poezijom”. Izuzetna miljkovićevska poetika strasno je potvrdila „krivicu”, a život pesnika kao tragično osećanje, neprestani dijalog sa smrću, pozitivizam smrti. U jednom intervjuu (NIN, 507, 1960), na pitanje „Koje su vaše veze sa nadrealizmom?”, Miljković je odgovorio: „Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokušavam da u svom pesničkom postupku izmirim simbolističku i nadrealističku poetiku.” Kao svojevrsna potvrda citiranog iskaza može se uzeti i epizoda koju iznosi Milosav Buca Mirković u eseju „Kad budeš pevao” (SKZ, 1980), a koja se odnosi na njihov susret jednog vrelog julskog dana na Slaviji 1960. godine. Miljković je „do grla povezanog crnim svilenim šalom, sa crnim borsalinom iznad obrva”, a u rukama je imao knjigu A. Bretona „Antologija crnog humora”, Bibliju francuskih nadrealista. Tom prilikom je rekao: „Bulevarom, gore, čitao sam Vašea, Žaka Vašea. Veliki umetnik u životu, još veći u samoubistvu.” Pored Žaka Vašea (1896–1919), Miljković je strasno čitao poeziju Renea Krevela (1900–1935), pesnika iz nadrealističkog kruga, koji je takođe sebi oduzeo život.

Branko Miljković je u esencijalnom smislu bio rođeni pesnik (poeta nascitur – pesnik se rađa), blagodareći „dvojedinom” daru – pesničkom i filozofskom. Za sedam godina strasnog i grozničavog stvaralaštva, pored poezije, objavio je niz kritika, eseja i prevoda francuskih i ruskih pesnika, uglavnom simbolista. Prevođen je za života, kao i posthumno, do danas, na dvadeset stranih jezika, a uvršten je i u brojne antologije, o čemu svedoči i njegova poslovna prepiska.

Dodatni povodi za tekst „Arheologija sećanja” u ovoj prilici su: sedamdeset godina od objavljivanja (u „Delu”, urednik Oskar Davičo, drugi laureat Miljkovićeve nagrade, 1972) ciklusa „Uzalud je budim”, koji je predstavljao uzlet Miljkovića u jugoslovenskoj/srpskoj poeziji; zatim, šezdeset pet godina od objavljivanja dve Miljkovićeve kultne zbirke „Poreklo nade” (Zagreb: Lykos, 1960) i „Vatra i ništa” (Beograd, 1960, sa posvetom P. Džadžiću „za svaki slučaj, B. M.”), kritičaru i priređivaču prvog posthumnog izdanja – „Pesme” (Beograd, 1965).

Za života pesnikovog objavljene su još tri zbirke: „Uzalud je budim” (1957) i dve zbirke patriotske (revolucionarne) poezije: „Smrću protiv smrti” (1959), zajedno sa B. Šćepanovićem, i bibliofilsko izdanje „Krv koja svetli” (početkom 1961).

Zbirka pesama „Vatra i ništa”, koja je odmah nakon objavljivanja dobila privilegovano mesto u savremenoj jugoslovenskoj poeziji, donela je Branku prestižnu Oktobarsku nagradu Grada Beograda kao najmlađem laureatu, ovenčavši ga ujedno „trnjem” slave. Ona je, uz druge nesrećne okolnosti, bila prolegomena za dramu koja je usledila i razlaz sa mnogim prijateljima, povodom zluradih i prizemnih napada da je režimski i udvornički pesnik – zbog pesme „Tito” (!), zatim, zbog pisma odricanja od sopstvene poezije u beogradskoj „Dugi” početkom februara 1961, zbog odlaska u Zagreb, gde radi u Literarnoj redakciji Radio Zagreba, postaje član Društva književnika Hrvatske „što je sve skupa dobilo svoj epilog u tragičnoj smrti pesnika, u Ksaverskoj šumi 12. februara 1961, koju i dalje prate brojne kontroverze i bele strane”. Službena, kanonizovana verzija do danas glasi da je u pitanju samoubistvo!? Luka Prošić, filozof, pesnikov drug iz gimnazije, piše „da su Brankova smrt i, naravno, ceo njegov kratki život postali mit zbog njegove poezije i oni pripadaju njegovoj poeziji”. Miljenko Jergović piše da je mitologijom kojom je protkan njegov pesnički uzlet s tragičnim krajem „stvorena legenda koja će se prenositi s naraštaja na naraštaj”.

U arhivi autora ovog teksta (Arhiv „Mladenović Art”) pohranjena su dva pisma – pisma Milice Nikolić i Milovana Danojlića, dosad nepoznata javnosti, neobjavljena, koja su različitim pristupom, u stvari, svedočanstvo prvoga reda o Branku Miljkoviću i sasvim izvesno spadaju u epistolarni mozaik tumačenja poslednjeg životnog iskušenja i tragične smrti Branka Miljkovića. Milica Nikolić (1925–2019), esejista antologičar i prevodilac ruske književnosti, i Milovan Danojlić (1937–2022), akademik, pesnik, erudita i nacionalni radnik, bili su savremenici Branka Miljkovića, sa specifičnim i, u raznim modalitetima, bliskim prijateljstvom i odstojanjem!

Pismo Milice Nikolić autoru ovih redova pisano je nalivperom, latinicom, ispisanim, razgovetnim rukopisom, datirano „Beograd, 21. juna 2010”, čiji se jedan fragment van konteksta u ovom tekstu prvi put objavljuje i predstavlja u stvari odgovor na pitanje da li ona kao sekretar redakcije časopisa „Delo” poseduje nešto u vezi sa Brankom Miljkovićem. Odgovor je glasio: „[...] Danas, u devetoj deceniji života, mislim da mogu sebi dozvoliti luksuz da završim život u punoj anonimnosti, mada nikad nisam težila javnoj scenografiji. To je ujedno i odgovor na vašu sadašnju upućenu mi molbu – iako visoko cenim vašu posvećenost – jer sam sve tragove svog privatnog života uništila.”

Smrt na kolektivnoj savesti

Pismo Milovana Danojlića, napisano posle jednog telefonskog razgovora sa istim postavljenim pitanjem, ali ovoga puta sa dodatkom o tome kakva je njegova interpretacija događaja u vezi sa smrti pesnika, kucano na mehaničkoj ćiriličnoj mašini, upućeno mi je iz pesnikovog rodnog sela Ivanovci 11. 9. 2009: „[...] Šaljem Vam dva odgovora koja bi Vas mogla zanimati. Drugih zapisa ne mogu trenutno da se setim, mada znam da sam o Branku govorio, usput, i raznim povodima, ne naročito značajne stvari. Ne znam gde sam – ni da li sam – prikazao ono mesto podno Ksaverske šumice u Zagrebu (jarak, okolinu, malu vrbu) gde su ga našli obešenog onog jutra 1961. Sad su tamo izgrađene kuće, ono mesto bi teško bilo naći. On se, možda, vraćao onom nizbrdicom od Šestina prema prvoj tramvajskoj stanici, duž tog puta je bilo nekih privatnih kafana, možda se negde s nekim posvađao, pa su mu, možda, pomogli pri samoubistvu. Istraga je, čini mi se, utvrdila znatno prisustvo alkohola u krvi. To je sve što Vam u ovom času mogu poslati, i reći.”

Možda je prisutnu dilemu, i sva sučeljavanja do danas, suštinski izrazio Predrag Palavestra u tekstu „Legenda o pesnikovoj smrti” („Književne novine”, 269, 1966): „Samoubistvo Branka Miljkovića, koje su kritičari i pesnikovi prijatelji objašnjavali na različite načine, ostaće, izgleda, zauvek nerazjašnjena tajna na kojoj će se, verovatno i ubuduće, iz ovih ili onih razloga, s ovim ili onim pobudama, dopunjavati i dograđivati, rušiti i ponovo stvarati legenda o pesnikovoj smrti.”  Ovom stavu dodajemo i sledeće. Kao što je Miljkovićeva poezija pobeda nad pesnikom i/ili poezija kao sudbina, postala deo kolektivnog sentimenta i pamćenja, a mnogi stihovi – sentence koje se mogu čuti i videti raznim povodima i prilikama, i u svagdašnjem govoru sadašnjih mladih generacija, tako je i njegova tragična smrt na kolektivnoj savesti!