Gde je nestalo zlato

Često kada stvari postanu teške, čuje se ona stara – prodaje se porodično srebro. Ko i kako rasprodaje porodično srebro ovog naroda i države to pratimo već dugi niz godina. Biće da je SFRJ, a u njoj i Srbija, bila porodica sa podosta srebra koje se više od trideset godina rasprodaje, ovako i onako a, kako vidimo, još uvek ima mnogo toga da se rasproda. Ali pitanje glasi – gde je nestalo zlato? Nestalo je iz javnog života, ali, tajnim kanalima, daleko od očiju javnosti, naše se narodno zlato i te kako rasprodaje. Da li budzašto, to znaju samo oni koji ga prodaju i oni koji ga kupuju. Jedno je sigurno. Nema više radnji, zlatara, gde se moglo ući i kupiti nešto od čistog zlata, često umetnički oblikovano i sa državnim pečatom kvaliteta i legalnosti. Majdanpek i Celje – bila su to imena, reklo bi se brendovi, gde je bilo i zlatnika i nakita i ukrasnih predmeta da se kupi „na dobar dan”. To je sve iščezlo da se više nikada ne pojavi. Pojavile su se, pre neku godinu, preko noći i na svakom gradskom ćošku, radnje koje su otkupljivale zlato, što se kaže – pravo sa ulice. Kao što su se pojavile naglo, tako su naglo i nestale. Da li to znači da je sve od zlata što je bilo za otkup od naroda otkupljeno i otišlo dalje, u neke nove ruke. Koje i čije? Odgovori na ta pitanja su priča za sebe, ali nestanak narodnog zlata vraća se kao fantom kad god iskrsne priča o zlatu odnetom iz Kraljevine Jugoslavije u bežaniji kralja i njegove svite. Čuvena je i slika kršnog četnika koji, po gudurama Balkana, na svojim leđima, 24 sata dnevno, nosi sef u kome su zlatnici kojima raspolaže Draža Mihajlović. Legendarne su i priče kako je Josip Broz, u svim svojim ilegalnim pustolovinama, uvek imao na prstu zlatni prsten koji je, u nevolji, mogao da mu donese spas.

Svojina kosmičke vrednosti

U sadašnjem vremenu stvari su mnogo manje materijal za legendu. Više su pokazni materijal za predmet – neokolonijalizam i kako ga shvatiti. Prva činjenica – u 2023. godini tri najveća izvoznika u Srbiji bila su kineska preduzeća. Formula – „kinesko a naše” pojavljuje se samo u papirima statističkih službi. Ali, u najbolju ruku je – i kinesko i naše. Ali u stvarnosti je kinesko. Šta Kinezi izvoze iz Srbije u svet? Odgovor je – naš bakar i naše zlato. Druga činjenica – na godišnjem nivou to su sada već milijarde evra. A Srbija od toga ima – šta? Priliku da se hvali kako je izvoznik i kako izvoz raste. I nešto malo rudne rente, najniže na svetu. Ima tu još zamršenijih priča o drugim rudnicima zlata u Srbiji i o zlatu koje se iz njih izvlači bez evidentiranja u Narodnoj banci Srbije, bez tragova, bez znanja naroda. Postoji priča da Rogozina na teritoriji Novog Pazara leži na bakru, srebru i zlatu, koga ima „za pola Evrope”. Ali traganje za zlatom u Srbiji vrši se danas na više od trideset lokacija, većinom na istoku i jugu zemlje. Velika većina istraživača su strane kompanije. Stručnjaci procenjuju da se pod zemljom u Srbiji nalazi i do 600 tona zlata u vrednosti od 30 milijardi evra. Kako god da bude i kome god da to pripadne, vredi imati na umu da nije slučajna ona krilatica koja glasi – sve će to narod pozlatiti.

Na drugoj ravni svakidašnjice nalazi se intelektualna svojina kosmičke vrednosti, nezamislive cene i strahovitog zračenja. Da, to je zlata vredna ostavština Nikole Tesle koja se nalazi u muzeju, u Beogradu. I da, ovo je sada četvrti put da na stranicama Kulturnog dodatka pišem o toj neprocenjivoj ostavštini, njenoj sudbini i našem nemaru koji kao krajnju posledicu ima treću činjenicu – kao narod i kao država ne umemo sa sopstvenim bogatstvom pa ga radije prepuštamo strancima. Posle decenija lutanja i zanemarivanja Teslinog bogatstva, ovih dana objavljeno je, i to iz Ministarstva kulture, da je izabran pobednik na arhitektonskom konkursu za novi muzej Nikole Tesle. Pobednik je firma iz Londona. Nagrada je 60.000 evra. Muzej će se nalaziti na teritoriji poznatoj kao Beograd na vodi. Znači na teritoriji koja, po svemu sudeći, ne pripada više nama, narodu ove zemlje, već pripada nekom arapskom milijarderu. Firma „Beograd na vodi” biće glavni investitor u izgradnji muzeja. Kao, odličan je to posao, država ne ulaže ništa, sve će stranci da pokriju. Ali oni će zauzvrat nešto i da dobiju. Ne nešto nego Nikolu Teslu i celu njegovu fantastičnu ostavštinu. I njome da upravljaju.

Sadašnji muzej Nikole Tesle je najposećeniji u zemlji. Oko 200.000 ljudi ga obiđe u jednoj godini. Kome će ići prihod od prodatih ulaznica? Ko će imati pravo da koristi lik i delo Nikole Tesle kako mu je volja? I kojim će, ako ne tajnim, ugovorom sve to da bude regulisano između zemlje Srbije i bogatog šeika? Pa je li to onda tragedija nacije ili je to globalna saradnja ili je to neokolonijalni mentalitet koji ne zna za bolje? Pa – kako bi rekao čuveni novinar – je li to moguće?

Izgleda da je moguće jer otkad se teritorija poznata kao Beograd na vodi dodatno proširila za stotine hektara, još jedna dragocena ustanova kulture ovog naroda našla se baš na toj teritoriji. Markirana za rušenje i zaborav. Ne, ne govorim o Beogradskom sajmu, već o zgradi Televizije Beograd, koja je prva zgrada na Balkanu namenski izgrađena, godine 1958, za televizijski studio. I iz koje je krenuo sa emitovanjem prvi televizijski program u istoriji Srbije. Projekat zgrade poklonio je britanski Bi-Bi-Si a prilagodio ga i realizovao projektant celog Sajma arh. Milorad Pantović, uz konsultaciju sa arh. Bratislavom Stojanovićem. Spoljašnost i unutrašnjost prvobitnog izgleda zgrade i danas su u potpunosti očuvani. Zajedno sa Bojanom Andrić, legendarnom urednicom serije „Trezor”, već godinama predlažem nadležnim organima da se ta zgrada pretvori u Muzej radio-televizijskog stvaralaštva Srbije. Poslednji put to je bilo 21. februara 2024. godine, kada je naše pismo otišlo na sledeće adrese: predsednik države, predsednica Vlade, ministar finansija, ministarka kulture, ministar građevinarstva. Pismo je naslovljeno ovako: „Zašto treba sačuvati zgradu prvog TV studija na Beogradskom sajmu”. Naravno, niko nije odgovorio. Da ne ulazim u detalje objašnjenja zašto ova država treba da ima ovakav muzej kao prvorazrednu kulturno-medijsku ustanovu.

Sve je moguće i ništa nije moguće

Razlozi su više nego jasni. Ironija je u tome što se na samo nekoliko stotina metara udaljenosti od zgrade TV studija na Sajmu stara železnička ložionica pretvara u multimedijalni centar uz ulaganje od deset miliona evra. Mnogo je to novca za nešto što će tek da bude. A ono što je bilo i što je trag našeg života, identiteta i kulture, stotine hiljada metara filmske trake, desetine miliona minuta televizijskih zapisa treba da bude skriveno, zapušteno i nedostupno zainteresovanoj javnosti. Pa da čovek ponovo uzvikne – je li to moguće!

Patetično zvuči kada se napiše – u zemlji Srbiji sve je moguće i ništa nije moguće. Uporno nas zapanjuje činjenica da se, u razmerama Evrope, u Srbiji izdvaja apsolutno najmanje sredstava za kulturu. Pa ipak naši umetnici, kulturni radnici, i dalje istrajavaju, suočeni sa brutalnim stavom sopstvene države koja mnogo lakše i sa pravim entuzijazmom odvaja masivna sredstva za ono što se, po svim merilima ovog i svakog drugog sveta, može smatrati za puki kič i šund. Teslu neka preuzmu Arapi, radio i televizijsko blago neka propadne, Hala 1 neka se pretvori u šoping-centar sa operskom dvoranom od betona koja zveči. Arhitektonski vrhunci iz sadašnjih i prošlih života neka se sruše, neka niknu šume bezličnih zdanja koje moj prijatelj Nikos, arhitekta sa Rodosa, naziva – karton d’ blamaž. Na kraju, sve se tumači tako da je sve to jedna velika pohlepna jurnjava za novcem. Da, ali jasno je da nije sve u novcu – ima nešto i u zlatu!