Žezlo Svetog Save – znak samostalnosti

Zvonko Petković, profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu i restaurator zaposlen u Akademiji Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju, napravio je kopiju žezla Svetoga Save. Ona se sada nalazi u Galeriji Kluba RTS u Svetogorskoj ulici gde će, pored autorovih minijatura i nakita, biti izložena do 28. januara.

Kako nam je autor na otvaranju izložbe „Put u tišinu” objasnio, ovo je prva verna kopija žezla kojim je vizantijski kralj Aleksije Komnin III (1195–1203) darivao monaha Savu Nemanjića dok je boravio u manastiru Mar Saba u Sinajskoj gori. Original ovog Savinog žezla nalazi se u manastiru Hilandar.

Dar cara Aleksija

Šta je Petkovića podstaklo na ovaj poduhvat kojim na žezlo podseća? On najpre ističe kako car Aleksije zvani Anđeo dodeljuje sa žezlom manastir Hilandar i svetilišta u Milejama srpskim monasima Savi i Simeonu, ali ne bez muke, već posle dramatične diplomatske aktivnosti, kako navode knjige. Manastir, u koji je Sava došao još sa 18 godina, ovi monasi obnavljaju, utvrđuju i nastanjuju bratstvom od 14 monaha, s igumanom Metodijem na čelu. Tada Sava, dobijajući žezlo, uz njega izrađuje Hilandarski tipik, po uzoru na tipike starih manastira, a koga se hilandarci drže u celosti do današnjeg dana. Tipik je srednjovekovni ukaz o životu u manastiru, pisan na pergamentu.

„Žezlo od cara je Hilandaru dalo status carskog manastira s mnogim privilegijama. Recimo, kamene stolove u trpezarijama imaju samo carski manastiri, kakvih ima svega pet na Svetoj Gori. Zašto je za nas Srbe važno ovo carsko žezlo? Naime, ono je dalo pravo manastiru Hilandaru da bira svog igumana, da bude samovlastan i nezavisan u tome. Daje mu autokefalnost da od tada za izbor svog igumana monasi ne moraju da idu u Carigrad, u kojem je žezlo pravljeno, i da traže blagoslov vlasti Vaseljenske patrijaršije”, tumači značaj „paterice”, to jest „pastirskog” ili „monaškog štapa”.

Po hroničaru Svete Gore iz 19. veka, piscu i slikaru Dimitriju Avramoviću, u staro vreme Hilandar je bio treći po značaju manastir na Svetoj Gori, ali kada mu Sveti Iveron preuzima to mesto, ostaje na četvrtom. Naš manastir u Svetoj Gori ima najviše zemlje, koju je Sveti Sava kupio, kako je tad pisao Avramović.

Autor izložbe odlazio je takođe u Hilandar, od kojeg dobija blagoslov da izradi kopiju žezla jer ga smatra, kaže, najznačajnijom relikvijom koju Srbi kao narod poseduju, a čuva se u riznici pored čudotvorne ikone Bogorodice Trojeručice kao prvorazredna svetinja.

Direktor Galerije fresaka Bojan Popović naglasio je da je, pored žezla, Petkovićeva serija prstenja jedinstvena: „Od današnjeg nakita razlikuje se po spoju umetničkog i monumentalnog, u kojem se primenjena umetnost oslanja i na arhitekturu”, rekao je.

Popović ističe da je Petković, pored toga što je skulptor i zlatar, takođe fantastičan aranžer. „Takva umešnost nedostaje u našim muzejima, baš kao često i prava kritika postavke. Tako ovu izložbu krase i neobični predmeti, kao što su telefon, radio, minerali, muški cilindar šešir. Sećam se naše saradnje u Galeriji fresaka gde je za prateće postavke birao posebne vitrine, poput onih koje su pravili zatvorenici u Konjicu ili mesinganih koje je za muzej princa Pavla naručivao Milan Kašanin. Taj izbor pratećih objekata ukazuje i na raskoš materijala koje upotrebljava: pored svih vrsta drveta, tu ima i mnogo raznog kamenja, od dijamanta, preko safira, do poludragog kamena kao što su tirkiz i žad i sve do običnog kamenja kao što je komad obrađene cigle. Među materijalima kojima pokriva čitav svemir ima i slonovače. Profesor je i dobar izrađivač 'ambalaža' – sva njegova umetnička dela, poput uokvirenih i zastakljenih minijatura, imaju 'ambalažu'”, ističe direktor Galerije fresaka u Beogradu.

Srebro i drago kamenje

Ana Marija Simonović je u ime Kluba RTS rekla da Zvonko Petković sve nas u 2025. uvodi s posebnom izložbom. Ona nam je predstavila i izložbu nakita, minijatura na egzotičnim materijalima s ikonološkim motivima, kao i onih s naprsnim krstovima i panagijama. „Radovi su segment primenjene umetnosti, a sami komadi kompletno ručno su rađeni u srebru, oplemenjeni dragim kamenjem, biserima, slonovačom i egzotičnim vrstama drveta. Svaki rad je unikatan i sertifikovan, jer Zvonko neguje tradiciju juvelirskog zanata, draguljarstva, kao i lančarenja – tradicionalnih zanata koji su skoro izumrli”, rekla je Simonovićeva.

U atmosferi koja je odisala umetničkim, ali i prazničnim duhom, u kojoj su se okupili poznati beogradski stvaraoci, a stare pesme izvodila profesorka Biljana Đurović, Zvonko je na kraju zahvalio: „Srećan sam danas što sam profesor. Srce mi je puno zbog toga što su žezlo, simbol naše duhovnosti, došli da vide i moji studenti i profesori”, rekao je pozdravljajući ih. Neuobičajeno za jednu izložbu, profesor je najveću zahvalnost izrazio svojoj supruzi Tatjani koja ga kroz život i rad prati, rekao je uručujući joj, pomalo skromno zbunjenoj, svoje umetničko delo na poklon.

Pozlatio hram u Kruševcu

Autor je rođen u Kruševcu, završio je Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu, a u Narodnom muzeju i specijalističke studije za restauraciju i konzervaciju arheoloških i muzejskih eksponata od drveta, plemenitih i neplemenitih metala. Kako nam otkriva, u tom periodu završio je i zlatarski zanat. Bavi se pozlatom, konzeravacijom i restauracijom predmeta od drveta, kao i predmeta od plemenitih i neplemenitih metala. Takođe, umetnošću unikatnog nakita od srebra i dragog kamenja, negujući tradicionalnu izradu. Napisao je nekoliko knjiga iz primenjene umetnosti koja je karakterisala srpsku istoriju umetnosti, a 2022. pozlaćivao je krstove za Hram Svetih arhangela u Kruševcu.