Nije vreme za stidljive odgovore, nego za akciju

Neizbežno, na početku godine brižno osmatramo šta nas, kao pojedince i kao društvo, čeka u bližoj (i daljoj) budućnosti i kako da se za to pripremimo, a prema tvrdnji naučnika, suočavamo se sa možda najvećom ekološkom i društvenom krizom u istoriji čovečanstva. To je pre svega posledica bahatog, izrabljivačkog odnosa prema prirodnim resursima i životnoj sredini, tvrdi prof. Džejson Hikel, ekonomski antropolog, u svojoj knjizi „Manje je više – kako će odrast spasti svet” (srpsko izdanje „Klio”, prevod s engleskog Ivan Radanović).

Obradivo zemljište nestaje sto puta brže nego što nastaje i naučnici upozoravaju da će ovim tempom planeta izdržati najviše 60 godina žetve. Ako se nastavi preterani izlov ribe u azijsko-pacifičkom regionu, za dve decenije prinosi će pasti na nulu. Četvrtina svih životinjskih vrsta je pred izumiranjem zbog zagađenih okeana i reka, isečenih šuma i uništenih staništa usled iskopavanja ruda ili širenja poljoprivrednih površina... Da i ne pominjemo one koje su već zbrisane s lica Zemlje! Suše, poplave, požari, oluje, vazduh zasićen opasnim česticama i drugi pratioci klimatskih promena, odnosno globalnog zagrevanja, postali su naša svakodnevica. Ukoliko ne preduzmemo radikalne mere, čovečanstvu će zapretiti nestašica hrane i vode za piće mnogo pre nego što su ekolozi i stručnjaci najavljivali i produbiće se već postojeće ekonomske nejednakosti – privilegovana, bogata manjina će biti još bogatija, a siromašna većina još siromašnija.

Izlaz ipak postoji, smatra Hikel, istraživač i predavač na više prestižnih akademskih ustanova (kao što su Autonomni univerzitet u Barseloni i Londonska škola ekonomije i političkih nauka). On nudi čitaocima ne samo drugačiji pogled na izazove koji potresaju planetu već i suštinski novo rešenje u odnosu na ona dosad razmatrana. Tvrdi da je kapitalizam „neprijatelj samog života” i da će samo kopernikanski obrt u svesti i ponašanju ljudi spasiti svet od nemile sudbine: uvažavanje prirode i umerenost umesto njene bespoštedne eksploatacije, odrast (engleski degrowth) umesto neograničenog ekonomskog rasta (growth), jer je on zapravo najveći krivac za situaciju u kojoj smo se našli. Poziva se na iskustva iz prošlosti, kad su ljudi bili nerazdvojni deo živog sveta na Zemlji, i na tradiciju naroda koji su do danas sačuvali tu vezu. Odrast se zalaže za dekolonizaciju zemlje, ljudi i naših umova, za „destvarifikaciju” čoveka i prirode i deeskalaciju ekološke krize.

Koji su glavni postulati na kojima zasnivate ove stavove?

Važno je razumeti da nisu ljudi kao takvi ti koji izazivaju ekološku krizu, nego je pokreće naš ekonomski sistem, to jest kapitalizam. Kad se razmišlja o njemu, obično se misli na tržište, trgovinu i biznis, međutim, oni su bezopasno postojali hiljadama godina pre kapitalizma, čija je glavna karakteristika da je u osnovi nedemokratski sistem proizvodnje, koju kontrolišu velike finansijske kompanije, komercijalne banke, korporacije i onaj jedan odsto bogatih u čijem posedu je većina imovine koja se može investirati. Oni određuju šta proizvodimo i u čiju korist. A za kapital svrha proizvodnje nije zadovoljavanje ljudskih potreba ili postizanje društvenih i ekoloških ciljeva, već da se maksimizira i akumulira profit. Kao rezultat toga, dobijamo perverzne oblike proizvodnje: ogromna ulaganja u stvari poput luksuznih terenskih vozila, brze mode, industrijske govedine, brodova za krstarenje, reklama i oružja, jer su te stvari veoma profitabilne i tu beležimo značajan rast. Istovremeno nedostaje ono što nam je zaista neophodno, kao što su javni prevoz, pristupačno lečenje i stanovanje, zdrava hrana i obnovljiva poljoprivreda, jer je to manje isplativo ili sasvim neisplativo kapitalu. Zato smo u bizarnoj situaciji da imamo izuzetno visok nivo ukupne proizvodnje koji vodi ka masovnom ekološkom slomu, ali i dalje milioni ljudi žive u uslovima bede i deprivacije, nesposobni da zadovolje osnovne potrebe. Taj paradoks je simptom kapitalizma. Iz perspektive ljudskih potreba i ekologije, ovo je potpuno iracionalan sistem. A ipak smo zarobljeni u njemu. Sve dok kapital određuje proizvodnju, mi smo njegovi taoci i radimo sve što je najkorisnije za njega, čak i ako je očigledno destruktivno za ljude i planetu.

Tvrdite, dakle, da je privredni rast glavni pokretač procesa koji su doveli do prekomernog i nezaustavljivog izrabljivanja prirodnih resursa, ali i produbljivanja ekonomskih nejednakosti?

Kada ljudi pominju rast, pogrešno pretpostavljaju da je to zamena za stvari poput društvenog napretka, blagostanja, inovacija... Ali zapravo je reč o povećanju ukupne industrijske proizvodnje, mereno tržišnim cenama, odnosno bruto domaćim proizvodom (BDP). Prema ovoj metrici, milion evra vredne bombe izjednačene su sa milion evra vrednom zdravstvenom zaštitom. Ali jasno je – kada je u pitanju ljudsko blagostanje i društveni napredak, jedno od njih je važnije od drugog! Još je Sajmon Kuznec, ekonomista koji je pre jednog veka razvio metriku BDP-a, upozorio da nikada ne bi trebalo da je koristimo kao meru društvenog ili ekonomskog napretka. Iznova i iznova je govorio: „Ciljevi za veći rast uvek bi trebalo da odrede veći rast čega i za koga.” Umesto da težimo agregatnom rastu, trebalo bi da se fokusiramo na povećanje proizvodnje dobara i usluga koji su im zaista potrebni, kao i na smanjenje one očigledno destruktivne i nepotrebne proizvodnje.

Pišete da okretanje zelenim tehnologijama i čistijim energetskim izvorima, koji su predmet grozničavih istraživanja i sve izdašnijih ulaganja, neće dati očekivane rezultate na duže staze?

Zelene tehnologije i obnovljiva energija su od ključnog značaja, ali taj napredak je izuzetno spor, pre svega zato što zemlje sa visokim dohotkom troše i najviše energije, nekoliko puta više od ostatka sveta, pa moramo izgraditi ogromnu količinu kapaciteta obnovljive energije i alternativnih tehnologija da bismo taj trošak pokrili. Takav industrijski poduhvat se ne može dogoditi dovoljno brzo da bi se postigli ciljevi Pariskog sporazuma. Sem toga, kao što sam već rekao, u kapitalizmu investicije teku u ono što je najprofitabilnije, a ne u ono što je najneophodnije. Iako je obnovljiva energija jeftinija od fosilnih goriva koja spaljuju planetu, ona su oko tri puta isplativija, pa kapitalizam nastavlja ulaganja u njih.

Da li je, ipak, moguće da zemlje sa visokim dohotkom postignu dogovoreno smanjenje emisija ugljen-dioksida?

Da, ali to zahteva dve stvari. Prvo, one bi trebalo da prepolove potražnju za energijom poboljšanjem efikasnosti (gde su rezultati, nažalost, veoma spori) i smanjenjem nepotrebne proizvodnje kako bi neposredno uticale na utrošak energije. Upravo to je odrast: ne smanjenje svih oblika proizvodnje i potrošnje, već onih štetnih i nepotrebnih. Vrednost ovoga očigledna je svakom razumnom posmatraču. Postoje ogromni delovi naše ekonomije koji su destruktivni i potpuno izlišni za dobrobit ljudi i treba ih smanjiti. Želim da jasno i glasno istaknem: ovo je jedini put da postignemo naše klimatske ciljeve. Drugo, ne možemo se osloniti na kapital da bismo podstakli zelenu tranziciju. Za to je potrebno uspostaviti mehanizam javnih finansija i direktno investirati.

U knjizi neposredno povezujete uspon kapitalizma sa istorijskim procesom porobljavanja prirode i drugih naroda koji su smatrani primitivnim jer nisu prihvatali podvojenost čoveka i prirode, odnosno „pobedu duha nad materijalnim”, koju su donele ideje prosvećenosti. U mnogim aspektima ovo traje i danas, zar ne?

Kapitalizam se uvek oslanjao na imperijalni aranžman da bi dobio jeftinu radnu snagu i jeftinu prirodu. Njegova petovekovna istorija podudara se sa evropskim kolonijalnim projektom. Za većinu čovečanstva je uključivanje u kapitalizam bilo kroz proces kolonizacije i masovnog porobljavanja. Ovo se nastavlja i danas u drugim oblicima, posebno kroz dinamiku „nejednake razmene” koja omogućava bogatim zemljama da prisvoje velike količine rada i resursa sa globalnog juga. To je ono što podržava rast na globalnom severu, ali ima razorne efekte na globalni jug, koji trpi ekološke štete, iscrpljenost resursa i proizvodnih kapaciteta neophodnih za razvoj. Tako se održava sistem masovnog lišavanja.

Da li će ekološka propast, na koju upozoravate kao na posledicu takve bahatosti, stići pre nego što dostignemo granice privrednog rasta?

Stari način razmišljanja o „granicama rasta” je da ćemo naići na ograničenja resursa, što će dovesti do zaustavljanja rasta i na kraju do kolapsa privrede. Ali nauka je od tada mnogo napredovala i sada vidimo da glavni problem sa kojim se suočavamo nije u tome što bi ekonomski rast mogao stati, već u tome što se ne zaustavlja, dovodeći do prekoračenja nekoliko planetarnih granica i opasno destabilizujući sistem cele planete. Dakle, nema smisla čekati da rast naleti na neku vrstu granice. Moramo razmišljati o tome kako da odmah zaustavimo proces i pređemo na ekonomije nakon rasta, koje mogu postići visoke nivoe ljudskog razvoja ne uništavajući Zemlju. Možemo da obezbedimo dobre živote za svih 8,5 milijardi ljudi sa manje resursa nego što ih svetska ekonomija trenutno koristi, i to organizovanjem proizvodnje oko ljudskih potreba, a ne oko akumulacije kapitala!

Šta ako ovo smanjenje proizvodnje poveća nezaposlenost i pogorša ekonomsku nesigurnost koja već pogađa toliki broj ljudi?

Upravo nas strah od nezaposlenosti i gubitka sredstava za život sprečava da preduzmemo neophodne korake za postizanje ekoloških ciljeva. Na sreću, postoji jednostavno rešenje: potrebne su nam dve specifične socijalne politike kao jedini put napred. Prvo, javna garancija za posao. Uspostaviti mehanizam da svako ko želi može da se obuči za učešće u najvažnijim javnim radovima naše generacije, sa dostojanstvenim životnim platama i demokratijom na radnom mestu, izgradnjom kapaciteta obnovljive energije, uspostavljanjem javnog prevoza, izolacijom domova, obnavljanjem ekosistema. Predstoji ogromna količina posla koji bi trebalo obaviti a za koji znamo da je neophodan i hitan i ne možemo čekati da kapital odluči da je vredan toga. On trajno ukida nedobrovoljnu nezaposlenost.

Drugo, univerzalne javne usluge. I tu ne mislim samo na zdravstvo i obrazovanje već i na stanovanje, javni prevoz, čistu energiju, vodu, internet, brigu o deci, objekte za rekreaciju, zdravu hranu. Moramo da mobilišemo svoje proizvodne snage kako bismo osigurali da svima bude zagarantovan pristup osnovnim dobrima i uslugama koje su neophodne za dobrobit a koje su visokog kvaliteta, bez obzira na bilo kakve fluktuacije do kojih može doći u ostatku privrede. Ovo stabilizuje ekonomiju i razdvaja dobrobit od rasta. To ukida ekonomsku nesigurnost, poboljšava društvenu osnovu. Možemo imati otvoren i iskren razgovor o smanjenju fosilnih goriva i drugih problematičnih industrija a da niko ne brine da će biti povređen. Imajte na umu da su ove politike izuzetno popularne. Javna garancija za posao, plate za život, univerzalne javne usluge, privreda koja je organizovana oko blagostanja i ekologije, a ne akumulacije kapitala... Anketa za anketom pokazuje ogromnu podršku javnosti za ove ideje, a zvanične skupštine građana u nekoliko evropskih zemalja pozvale su na upravo ovakvu tranziciju. Izgradite političku platformu u skladu sa tim i ona će pobediti na izborima!

Izlaz iz krize vidite u pretkapitalističkom modelu društva, u kojem se ljudska zajednica posmatra kao neodvojivi deo sistema međuzavisnosti svih živih bića i gde važi princip „Ne uzimaj više nego što se može obnoviti i ne zagađuj više nego što se može bezbedno apsorbovati”. Koja još pravila treba poštovati?

Ne bih rekao pretkapitalistički, već postkapitalistički model. Ako je glavni problem kapitalizma to što je suštinski nedemokratski, onda je protivotrov – ekonomska demokratija. Vraćanjem demokratske kontrole nad proizvodnjom možemo usmeriti značajan rad i resurse ka postizanju hitnih društvenih i ekoloških ciljeva, humanog razvoja i ekološke regeneracije u isto vreme. U knjizi izlažem političke korake i pokrete koji nas mogu dovesti do toga. Ali to takođe zahteva drugačiji način razmišljanja o našem odnosu prema prirodi, manje kao odnos ekstrakcije, a više kao odnos reciprociteta.

Postoje li primeri takvih zajednica u današnjem svetu?

Ima mnogo primera zajednica koje održavaju odnose reciprociteta sa živim svetom. Ali još nema primera odrasta kao takvog. Drugim rečima, nema zemalja sa visokim dohotkom koje namerno smanjuju nepotrebnu proizvodnju i umesto toga se fokusiraju na ljudsko blagostanje. Ovo je novi teren, mada su mnoge politike koje su nam za ovo potrebne – kao što su kreditne smernice, javne finansije, garancija za posao, univerzalne javne usluge i tako dalje – bile isprobane u prošlosti sa izuzetnim rezultatima. Znamo da to funkcioniše i da su ove politike neverovatno popularne.

Uprkos sumornim prognozama o ekološkoj katastrofi koja nas čeka ukoliko ne promenimo sadašnje ponašanje, način mišljenja i sistem vrednosti, nalazite optimizam u poukama iz prošlosti. Otud i naslov knjige „Manje je više”. Šta da preduzmemo?

Knjiga pokazuje put za postizanje ekonomske sigurnosti, za stvarna poboljšanja blagostanja i napredak ka zaustavljanju klimatskog sloma. Ako usvojite ovaj pristup, nadvladaćete cinizam i očaj i pobedićete. Ali to zahteva veliku političku borbu protiv onih koji imaju najviše koristi od statusa kvo. Neophodno je izgraditi pokrete koji su dovoljno moćni da sklone postojeće pozicije ili ih na drugi način prisile da promene kurs. Hitno su potrebni savezi sa sindikatima i političkim formacijama radničke klase, koje imaju više političkog oruđa, uključujući moć štrajka. Ekološki pokret i zelene partije moraju da unesu važne promene u svoju strategiju, da stave u prvi plan socijalne politike koje sam pomenuo – garanciju posla, univerzalne usluge, plate za život, demokratiju na radnom mestu – jer one direktno govore o problemima sa kojima se suočavaju radničke zajednice. I sindikati se moraju pokrenuti (ovo govorim kao doživotni član sindikata). Kako smo dozvolili da se politički horizonti radničkog pokreta svedu na sektorske bitke oko plata i uslova, dok smo opštu strukturu ove nejednake i ekološki destruktivne ekonomije ostavili netaknutom? Ako smo zabrinuti za obezbeđivanje radnih mesta i sredstava za život radnika i povećanje njihove pregovaračke moći, hajde da to uradimo neposrednim organizovanjem da bismo postigli javnu garanciju za posao i univerzalne javne usluge. Viziju pravedne i ekološke budućnosti je moguće ostvariti, ali potrebne su suštinske promene. Ovo nije vreme za stidljive odgovore i sitna podešavanja, ovo je vreme za smelu, transformativnu akciju.