Muzika za studente arhitekture

Istorija rok muzike bi sasvim sigurno drugačije izgledala da se na studijama arhitekture na Politehnici u Londonu nisu sreli Rodžer Voters, Nik Mejson i, nešto kasnije, Ričard Rajt. Pink Flojd ne bi onda ni objavio kompilacijski album „Muzika za studente arhitekture” (Music for Architectural Students) 1969. godine (reizdanje: 1989).

Te 1969. godine je Art Garfankl, koji je takođe studirao arhitekturu, u duetu sa Polom Sajmonom snimio pesmu „Zbogom, Frenk Lojd Rajt” kao omaž ovom arhitekti, ali istovremeno i kao skrivenu poruku da se ovaj duo razilazi.

Lori Anderson je pesmu na albumu Big Top iz 1984. posvetila takođe poznatom arhitekti: „Kada je Bakminster Fuler došao u Kanadu, stalno je postavljao isto pitanje: /„Da li ste ikada zaista razmišljali o tome koliko su vaše zgrade zapravo teške?” / Kanađani su ovo shvatili veoma ozbiljno. (Hej, nikada nismo pomislili na to!)”

Na albumu Outside iz 1995. godine i Dejvid Bouvi pominje čuvene arhitekte, ovaj put Filipa Džonsona i Ričarda Rodžersa u svojoj pesmi „Kroz oči ovih arhitekata” završavajući je stihovima: „Sva veličanstvenost gradskog pejzaža / Svi veliki dani u našim životima / Svi konkretni snovi / U mojim mislima / Sva radost koju vidim / kroz oči ovih arhitekata”.

Pretraživanjem interneta može se lako doći i do drugih muzičara koji su studirali arhitekturu, uključujući i Sila, ili recimo repera Ajs Kjuba, koji su završili arhitektonske studije nižeg stepena.

Vrlo zanimljive opservacije o odnosu muzike i arhitekture izneo je u jednom svom izlaganju Dejvid Birn („Talking Heads”). Naime, po sopstvenom iskustvu, primetio je da u nekim (poznatim) koncertnim dvoranama, kao što su „Dizni hol” ili „Karnegi hol”, njegova muzika ne zvuči tako dobro. To ga je podstaklo da se zapita da li stvara muziku za neki specifičan prostor?

Odgovor je pokušao da nađe najpre analizirajući muziku Afrike i njenu savršenost u kontekstu otvorenog prostora u kome se izvodi, ili recimo uklapanje crkvenog pevanja u sakralni prostor katedrala. Nakon operskih i koncertnih dvorana, kao i drugih prostora u kojima su stvarali i svirali Betoven i Bah, ubrzanim istorijskim pregledom došao je i do diskoteka za koje je namenski stvarana muzika jer tu prvi put i nije bila potrebna „živa muzika”. Tako su u popularnoj muzici dvadesetog veka nastale dve vrste muzike: ona koja se snima u studiju i ona koja se svira na koncertima. S vremenom se došlo i do arena-muzike, za koju su, kako Birn tvrdi, najadekvatnije „balade srednje brzine”, koja je u tom ambijentu pre socijalna nego muzička kategorija.

Ovom odnosu arhitekture i muzike možemo dodati i podrumski prostor, tako bitan za uobičajen početak većine rok sastava. Jedna ravna krovna terasa nas opet vraća u 1969. godinu kada su Bitlsi u Londonu na krovu studija „Apple”, u kome su inače snimali, imali svoj poslednji javni nastup u dužini jednog školskog časa pre intervencije policije.

Svoju verziju nastupa na krovu imala je i grupa U2 u Los Anđelesu 1987. godine, promovišući svoj veliki hit: „Tamo gde ulice nemaju svoje ime” („Where the Streets Have No Name”). Takođe do dolaska policije, koja je koncert prekinula pod izgovorom o ugroženoj bezbednosti u gradu.

Neku muziku je sigurno komponovala u svojoj glavi i Margita Stefanović (EKV) šetajući hodnicima Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, gde je diplomirala 1984. godine. Možda baš za stihove: „Razmičeš zavese, gledaš obećani grad / svetla se pale, tinja želja u tebi / još uvek ti đavoli vire iz rukava / i svaki nokat krije otrov ljubavi. / Probudi se, pokreni se...”