Interese moramo upodobiti realnostima

Novi roman Milana St. Protića „Ime joj je Glorija” (u izdanju Arhipelaga) svojevrsni je nastavak njegovog prethodnog romana „Sinajsko jevanđelje”, a po rečima autora, oslanja se i na njegov „Roman o poraženima”, i to po nekim likovima, toponimima i delimičnoj hronološkoj podudarnosti. „Glorija” se odnosi na težnju ka slavi, a glavni junak romana je naučnik Morton Smit, američki biblijski istoričar i letopisni istraživač, profesor na Univerzitetu „Kolumbija” u Njujorku sve do 1990. godine. Rođen je početkom 20. veka u Pensilvaniji. Život je posvetio potrazi za najautentičnijim svedočanstvom o Hristovom životu, a navodno je pronašao čudnovati jevanđeoski dokument – tajno Jevanđelje po Marku. Čitavu potragu pratile su kontroverze i sukobi sa drugim naučnicima u vezi sa tim da li je pronađeni dokument zaista istinito epohalno otkriće. Pravu istinu Smit je odneo sa sobom na onaj svet 1991. godine . Kao junak u „Gloriji”, on dolazi i u ratom zahvaćenu Jugoslaviju i Srbiju, a njegovi kontakti su kasnije „poraženi”...

Čežnja za slavom motiv je veći i jači od svih, kako je rečeno u vašoj novoj pripovesti. Vaš junak, naučnik i istorijska ličnost Morton Smit, spreman je da igra sve uloge da bi dosegao slavu onih koji su otkrili Sinajsko jevanđelje. Da li žeđ za slavom tera istinu od onog koji za njom žudi i da li je sama potraga za istinom izvan kanona po sebi vrsta egzibicionizma?

Ima u tome i egzibicionizma i egocentričnosti u površnoj ravni. U dubljoj psihologiji čoveka, rekao bih, radi se o težnji ka pobedi nad smrću, ka prevazilaženju neumitnog umiranja i nestanka sa ovog sveta. Morton Smit je, i u svom realnom životu i u mom romanu, čeznuo za oba cilja. U oba je i uspeo. Da li ga je to ispunilo i donelo mu blagostanje i spokoj, ostaje zauvek otvoreno pitanje. I za mog junaka i za svakog živog stvora što je ikad hodio ovom našom kuglom zemaljskom. Postoji jedna jevrejska mudrost po kojoj se čovekova ambicija ovako meri: najniži stepen je bogatstvo, viši od njega je vlast, a najviši je besmrtnost. Besmrtnost, to je pamćenje u svesti potonjih pokolenja. I moj roman je svojevrsno svedočanstvo da je Morton Smit svoju nameru ostvario. Po cenu kontroverze i osporavanja, ali je ostvario. Ta spoljašnja, ekstrovertna, manifestacija sopstvene ličnosti u sadašnjosti i u budućnosti svojstvenija je čoveku od introspektivnog poniranja u samog sebe.

Iako deluje da je sve otkriveno, koliko je po vašem mišljenju stvari koje će tek izaći na videlo? Postoji li šansa da, kada možda budu otvorene neke tajne arhive, naš pogled u prošlost bude nepovratno promenjen?

Pitanje istoriografske verodostojnosti, dakle. I to je jedna od tema koja me zaokuplja već dosta dugo i kojom sam se bavio iz različitih uglova posmatranja. Istorija je podložna tumačenju činjenica u skladu sa autorovim predubeđenjima. Njena je objektivnost prilično sporna oduvek bila. Od onog antičkog ideala da je bitnije ono što bi trebalo da se dogodilo od onog što se zaista dogodilo do svakojakih ideoloških interpretacija istorijskih fenomena, zbivanja i protagonista. Istorijska faktografija se može bojiti različitim bojama, od jarko crvene do mračno crne, kako bi se čitaocu predstavila određena verzija istorijske istine. Naša istoriografija modernog doba naročito robuje ovom iskušenju. I sam sam prošao kroz tu fazu tokom ovih bezmalo pet decenija bavljenja ljudskom povesti. Prevashodno srpskom, balkanskom i evropskom.

Morton Smit je u potrazi za tajnim Jevanđeljem po Marku spreman da se bavi špijunažom, da dođe u ratom zahvaćenu Jugoslaviju, da podmiti koga treba. On nije baš Indijana Džouns, ali mora mu se priznati određena avanturistička crta?

Roman podrazumeva priču i pričanje. Moj Morton Smit nije nikakav poseban junak, nije ni pravi pustolov. Nije se ni nalazio u osobito opasnim situacijama, niti je igrao istaknutu ulogu u strahotama Drugog svetskog rata. On ima strah od skakanja padobranom, nije vičan oružju ni fizičkom obračunavanju, sklanja se u zaklon kad god se suoči s egzistencijalnim rizicima. Ali ga u životne eksperimente kojima inače ne bi bio sklon goni ona želja za svetskom slavom. U neku ruku, moglo bi se reći da je Morton Smit antiindijana. Njegova suprotnost u skoro svakom smislu.

Da li vam je draži naučnik avanturista ili statični posetilac arhiva i biblioteka?

Najbliži mi je mislilac, u ovim (pre)zrelim godinama. Nekad sam i voleo avanturu više od prašnjavih arhivskih rafova. Zato sam u mladosti tabanao planetom uzduž i popreko. Istorija, to je istinita priča o prošlosti. Bez vlastitog iskustva, nemogućno ju je do kraja razumeti. Tek kad se ljudi, momenti, dileme, upoznaju iz neposrednosti učesnika i očevica, stvari se razbistre i prikažu u ogoljenoj stvarnosti. Naravno, u dečaštvu sam se divio Milošu Vojnoviću i Hajduk Stanku, Dartanjanu i Edmondu Dantesu. Docnije sam otkrivao Platona i Herodota, Plutarha i Cicerona, Monteskjea i Voltera, Popera i Rejmon Arona. Moja konstanta je bio i ostao Fjodor Mihajlovič Dostojevski. S njim drugujem, evo već duže od pola veka.

U „Gloriji” su umetnuti omaži nekim mojim omiljenim američkim piscima iz nekoliko generacija: Valdu Emersonu, Emili Dikinson, Judžinu O’Nilu. Bilo je takvih zabeleški i u mojim prethodnim romanima.

I vi zaista pred čitaoca postavljate izvorno, kanonsko Jevanđelje po Marku, i potpuno drugačije – apokrifno, koje sadrži Hristove revolucionarne izreke u vašoj proznoj interpretaciji. Kako zaista u hrišćanskom mitu dokučiti istorijsku istinu i kako tu istinu saobraziti veri?

Parafraziraću vam Dostojevskog: „Ako bi se utvrdilo da istina i Hrist idu različitim putevima, ja idem za Hristom.” Dva su puta ka istini. Prvi je onaj naučni, proveriv i dokaziv, komunikativan i objektivizovan. Drugi vodi kroz religiozan doživljaj, unutrašnji, subjektivan, neobjašnjiv rečima, ali dubok i stvaran. Ovo nije bila tema u „Gloriji”, niti je bila u mojim ranijim spisateljskim pokušajima. Još oklevam. Možda se jednom i odvažim da pišem o tome. Ne znam. Dva remek-dela svetske književnosti su, u stvari, pripovest sa izgubljene strane u građanskim ratovima: „Prohujalo s vihorom” i „Doktor Živago”. Jedno američko, drugo rusko. Kod nas takvih poduhvata dosad nije bilo. I u „Romanu o poraženima” i u „Gloriji” hteo sam da pružim čitaocu jednu alternativnu sliku Drugog svetskog rata u Srbiji. Ne posedujem ni talenat, ni zamah, Mičelove ili Pasternaka, ali sam bar pokušao, oslanjajući se na autentične likove i postojeća dokumenta. Glavne junake u ovoj priči sam lično poznavao, s njima vodio duge razgovore, sklapajući pripovedački mozaik. Ponuđena dokumenta sam preuzeo iz svojih istorijskih spisa i iz radova kolega istoričara.

Koje je jevanđelje vama bliže, koje Hristove reči: one umerene, umivene, ili one koje sažežu?

Ukupnost Hristove poruke. O grehu i oprostu grehova. O ispaštanju i spasenju. O dobroti i ljubavi. Nažalost, u ime Hristovo ljudi su činili nezamislive zločine međusobno se istrebljujući. To nešto govori o čoveku, ne o Hristu. Jerotić je često pominjao „oboženje čoveka”. Nisam sasvim siguran da je ostvarenje toga ideala zaista mogućno. Lepo bi bilo da jeste. No uvid u ljudsko ponašanje uči nas suprotnom.

Mortona dva puta dovodite u Srbiju, Jugoslaviju, blago nalazi u našem manastiru, a ne u Svetoj zemlji. On je Jugoslaviju upoznao i kroz građanski rat koji kod nas nije bio samo Drugi svetski. I ova proza govori o istini da su velike sile prelomile sve, bez obzira na, u početku, dva antifašistička pokreta i stanje na terenu, ali šta mi da radimo sa tim vekovnim saznanjem i sličnom aktuelnom stvarnošću (u vezi sa velikim silama)?

Lekciju, kao narod, nismo naučili zato što naš pogled i naše saznanje nisu bili zasnovani na trezvenosti, već na samozavaravanju. Tako je i danas. Velike sile imaju svoje interese, kao što ih i mi imamo. Razlika je u odnosu snaga. Da bismo opstali i napredovali, morali smo, i morali bismo, svoje interese upodobiti realnostima, bez obzira na ono što mi mislimo da je pravedno ili ispravno. I drugi koji stoje nasuprot nama, čiji su interesi oprečni od naših i našim suprotstavljeni, misle isto što i mi, samo obratno. Kao refleksija u ogledalu. Pogubno je kad se interes jednog naroda svede na puko pitanje teritorija. Državno prostranstvo nije nikakvo jemstvo veličine i vrednosti. Mi, kao narod, nikad nismo pošteno odlučili u kakvoj zemlji želimo da živimo. Na kojim temeljima, s kojim principima, u kakvom društvu. Zamajavamo se iluzijama i predstavama. Manipulacijama i zabludama. Dostignuća zapadne civilizacije su jedna stvar, pojedinačni interesi zapadnih sila su nešto sasvim drugo. Pogibeljno je kad se vode unapred izgubljene bitke. Porazi i gubitništvo su odveć skupi i veoma štetni za svaki narod, pa i za nas Srbe.

Čitav 20. vek je vreme velikih ideologija i propasti velikih humanističkih ideja. Kako ćemo iz budućnosti gledati na ovo što se zbiva danas?

Istoričari, po definiciji, nisu vidovnjaci. Izgleda mi da živimo u jednom antiintelektualnom dobu u kom je bitnije umeti, nego znati. A najmanje je bitno razumeti. Pokazalo se da preteran tehnološki razvoj ubija čovekovu kreativnost, originalnost, imaginativnost. Čovekova priroda je nepromenljiva kategorija, smatrao je stari Tukidid i bio je u pravu. Čovek je sposoban za grandiozne poduhvate, fascinantne, i u materijalnoj i u duhovnoj sferi. A onda, kantom benzina i šibicom, sve što je stvorio da pretvori u prah i pepeo. Kud će ga odvesti ta njegova urođena protivrečnost, ne mogu da predvidim. Bliže idealu individualne slobode ili u ponovno ropstvo kolektivizma? Ka ukupnoj emancipaciji ili u plemenske rovove? U mojim godinama tragikomično je biti optimista.

Na jednom naučnom istorijskom skupu svojevremeno rekli ste da nam nedostaju velike istorijske sinteze, da pravimo istorijska poređenja sa drugima samo na svoju štetu. Da li i dalje isto mislite?

Da. Naša je istoriografija raspeta između dve krajnosti. Obe su utemeljene na predrasudi i obe novokomponovane. Prva je ona o ekskluzivnosti i superiornosti srpskog naroda. Druga tvrdi kako u srpskoj istoriji nikad ništa nije valjalo. Naša je intelektualna scena, u velikoj meri, skučena, zatvorena, izolovana. Odvažio bih se da kažem – zakržljala. Mi, u većini, o svojoj prošlosti malo znamo, a i to što znamo je dozlaboga iskrivljeno. Još nam je oskudnije znanje o evropskoj istoriji i tamošnjim usponima i padovima, tekovinama i promašajima. Srpska intelektualna elita od pre sto godina bila je nesravnjeno prosvećenija, širih vidika i učenija od današnje. Na žalost i na sramotu. Rušimo autoritet škole i time uporno i sistematski sečemo granu na kojoj sedimo. Odavno je kucnuo čas da okrenemo list. Modernim jezikom, da promenimo paradigmu. Imamo li volje i snage za to, pitam se.